-MojeJe-

Oduvek sam imao poštovanje prema starijim osobama, pa makar bili i samo par godina stariji. Još od malena su me trenirali da nikada ne smem biti bezobrazan prema matorcima. Shvatio sam da se nekada protiv njih ne vredi boriti ma koliko ja bio u pravu. I kada sam apsolutno siguran da je moj stav ispravan, mogu se ja truditi do besvesti da odbranim taj stav, ali stariji uvek nađu način da me spuste na zemlju. Uglavnom su to prljave taktike, naročito kada raspravu sluša neko treće lice, ili više njih.
Samo zato što nemam kredibiliteta da govorim o temi, ja moram da se povučem. Nekada su godine sasvim dovoljne da bi neko bio kompetentan da govori o bilo čemu. Jedino kada osetim da imam pravo da govorim, a to je kada znam šta pričam, ja istaknem zašto tako tvrdim i odakle to znam.
Ako sa sugovornikom vodim debatu u četiri oka, onda nema navijača koji će stati na stranu onog koji lepše održi govor, te se moj protivnik neće osećati dovoljno moćno da upotrebi prljave trikove kako bi me spustio.
A kako sam stariji, vrlo često i sam postajem jedan od tih famoznih filozofa koji sve znaju. Kada nisam u pravu, pretvaram se da znam šta govorim. Nekada izmislim stvari za koje znam da nisu istina, ali zvuče logično. Veoma jednostavno ubedim i ostale da su moje neproverene tvrdnje ispravne.
Na kraju ostanem sam i proverim šta sam sve nakenjao. Često shvatim da nisam bio u pravu i prihvatim tuđu tvrdnju kao istinu. Nekada zbog ponosa ne želim da priznam da sam pogrešio. To mi se desi kada moja tvrdnja nije i odluka, pa ozbiljne posledice ne mogu da nastanu. Ili kada bar mislim da je tako.
Često sam sebe lažem da nisam pogrešio. Isto tako često sam se i opekao jer nisam želeo da prihvatim istinu. Dovoljno je jednom da se opečem i tada je vreme da pojedem govno, izvinem se na što dostojanstveniji način i priznam grešku.
Valjda je ta tvrdoglavost odlika nezrelih ljudi jer osećam da mi se sve manje i manje dešavaju greške prouzrokovane tvrdoglavošću.
Svi ljudi greše, pa i oni koji nam se čine savršeni. Jedina razlika između genijalnih i onih zaostalih je ta što genijalci svoje greške primete na vreme, pre nego što nastane neispravljiva šteta.
Svaka greška boli, zato je i teško priznati samom sebi da grešimo. Samo zato što boli. Ali veća je bol kada lažemo sebe, dopustimo da šteta dostigne prevelike razmere i tek onda priznamo grešku. Tada je već prekasno.
Kreativnos je mogućnost da se iz greške izvuče ono najbolje. Kreativnost nam je potrebna kada uvidimo da je nemoguće ići nazad. Greške su najbolji početak kreacije. Samo trebamo da držimo oči otvorene i vidimo greške, pokušamo da što manje nazadujemo i izvučemo najbolje iz trenutne situacije.
Kao u partiji pokera, ne može nam škoditi da znamo šta se desilo pre i da naslućujemo šta bi se moglo desiti kasnije. To nam može samo pomoći, ali najvažnija odluka se uvek donosi u trenutku, u sadašnjosti. Vidimo kakve su nam karte, kakve su nam mogućnosti. Nekada treba odustati, nekada treba udariti svom snagom, a nekada samo ići dalje ako nam ne može naškoditi.