-MojeJe-

Pre odprilike mesec dana moja mama je otišla da radi u Švajcarsku. Tamo čuva dvoje mališana, jednu devojčicu staru dve godine i njenog brata od dvanaest meseci. Mama je vešto izbegla da mi kaže koliku je plaćaju.
Skoro svaki dan razmenimo par reči preko fejsbuka. Govori mi da joj tamo nije preterano teško i da je jedini problem mališa koji je, kako ona to kaže: "Kao da je na baterijama, nikada nema mira i ništa ga ne može zainteresovati duže od minute". Stalno pita kakva je situacija kod kuće. Sve je zanima: kako je pas, kako je mačak, bašta, Mirko - moj brat, ima li kakvih problema, šta jedemo, da li je kuća uredna, kako se osećamo i čime brišemo dupe. Uglavnom joj govorim kako je sve u savršenom redu i da nema čemu da se brine, jer ništa ne bi pomoglo kada bih joj nabrajao probleme. I oni najmanji bi nju toliko zabrinuli da noćima ne bi mogla spavati, a svejedno mi ne može pomoći od tamo. Sve što ona može učiniti jeste su saveti i kad mi je potreban ja zatražim pomoć.
Ja sam prošle nedelje ušao u svet punoletnih, a moj buraz ima dvadeset godina. Sem što bi već trebali da budemo podosta odgovorni, imamo i dobru praksu življenja polu-samostalno. Od moje četrnaeste godine mama je odlazila jednom ili dva puta godišnje preko grane.
Od mog starijeg brata bi se trebalo očekivadi da je odgovorniji i zreliji od mene. Ali baš naprotiv. Slobodno mogu da tvrdim da je on po tom pitanju ravan prosečnom četrnaestogodišnjaku, isto tako mogu i da tvrdim da sam ja na nivou prosečnog dvadesetogodišnjaka.
Sve kućne poslove obavljam ja. Naučio sam da domaćinski poslovi nisu ni malo laki. Lekcija naučena: nemoj podcenjivati domaćice.
Davno sam se pomirio da brat ne ceni ni malo moj rad i da ne može razumeti koliko je teško održavati kuću urednom. Ustvari grešim, malo i preterujem, nije baš toliko teško. Ono što je preteško jeste izdržiti sve sitnice koje vam pokazuju nepoštovanje.
Moj buraz mene konstantno demorališe. Navešću vam jedan primer koji sam zapamtio samo zato što je to bila kap koja je prelile čašu besa.

Još pre mesec dana sam ja primetio da se u onom malom zamrzivaču unutar frižidera nalaze dva ćureća bataka. Pre neki dan, odlučim da spremim sebi lep obrok. Oko tog malenog zamrzivača se uhvatio led pa mi je trebalo pola sata da doprem do bataka. Ja sam rešio da ih jedem i ništa me nije moglo sprečiti u toj nameri. Dok sam stajao kraj sudopere i sa toplom vodom razdvajao batake brat je ušao u kuhinju i prokomentarisao kako nije znao da imamo ćurećih bataka kao što je prokomentarisao i prethodne tri kolenice koje sam izvadio iz velikog zamrzivača, kao što je prokomentarisao i slaninu... One kolenice i slaninu sam spremio za obojicu, a ove batake sve i da oću nisam mogao da delim.
Nasolio sam i premazao vegetom batake, stavio ih u tepsiju, prelio uljem i strpao u rernu. Nakon sat i po vremena bataci su bili gotovi. Igrom slučaja batake nisam pojeo to veče i ostavio sam ih u rerni. U frižider nisu mogli jer je bio ugašen i otvoren (deo procesa čišćenja frižidera).
Sutradan, kad sam se probudio oko tri sata čekala me je poruka na telefonom. Zvali su me na fudbal koji je počinjao u četiri sata. Pre nego što su došli po mene stigao sam samo da popijem kafu uz cigare i poker na internetu. Na fudbalu je bilo lepo, ako se izuzme činjenica da sam se nakon četri sata igranja skoro srušio. Na putu do kuće, dva drugara i ja smo se zadržali u parku. Sve vreme sam računao da me čekaju dva bataka u rerni i to je bio jedini razlog zašto smo oko devet sati krenuli kući.
Kad sam stigao kući nisam se ni izuo, samo sam jurnuo ka kuhinji i postavio tanjir. Sve lepo spremio, ostalo mi je samo da otvorim rernu i stavim tepsiju na sto pa da navalim. Otvorio sam rernu i iz sve snage zatvorio. U rerni stravičan prizor. Čekale su me samo dve koske u tepsiji. Nije mogao ni da baci psu te koske, već ih je tek tako ostavio u rerni.
Sreća pa je buraz spavao, jer bi ga nakon tri, četri godine pljasnuo šakom bez razmišljanja i bez najave.

Oduvek sam imao poštovanje prema starijim osobama, pa makar bili i samo par godina stariji. Još od malena su me trenirali da nikada ne smem biti bezobrazan prema matorcima. Shvatio sam da se nekada protiv njih ne vredi boriti ma koliko ja bio u pravu. I kada sam apsolutno siguran da je moj stav ispravan, mogu se ja truditi do besvesti da odbranim taj stav, ali stariji uvek nađu način da me spuste na zemlju. Uglavnom su to prljave taktike, naročito kada raspravu sluša neko treće lice, ili više njih.
Samo zato što nemam kredibiliteta da govorim o temi, ja moram da se povučem. Nekada su godine sasvim dovoljne da bi neko bio kompetentan da govori o bilo čemu. Jedino kada osetim da imam pravo da govorim, a to je kada znam šta pričam, ja istaknem zašto tako tvrdim i odakle to znam.
Ako sa sugovornikom vodim debatu u četiri oka, onda nema navijača koji će stati na stranu onog koji lepše održi govor, te se moj protivnik neće osećati dovoljno moćno da upotrebi prljave trikove kako bi me spustio.
A kako sam stariji, vrlo često i sam postajem jedan od tih famoznih filozofa koji sve znaju. Kada nisam u pravu, pretvaram se da znam šta govorim. Nekada izmislim stvari za koje znam da nisu istina, ali zvuče logično. Veoma jednostavno ubedim i ostale da su moje neproverene tvrdnje ispravne.
Na kraju ostanem sam i proverim šta sam sve nakenjao. Često shvatim da nisam bio u pravu i prihvatim tuđu tvrdnju kao istinu. Nekada zbog ponosa ne želim da priznam da sam pogrešio. To mi se desi kada moja tvrdnja nije i odluka, pa ozbiljne posledice ne mogu da nastanu. Ili kada bar mislim da je tako.
Često sam sebe lažem da nisam pogrešio. Isto tako često sam se i opekao jer nisam želeo da prihvatim istinu. Dovoljno je jednom da se opečem i tada je vreme da pojedem govno, izvinem se na što dostojanstveniji način i priznam grešku.
Valjda je ta tvrdoglavost odlika nezrelih ljudi jer osećam da mi se sve manje i manje dešavaju greške prouzrokovane tvrdoglavošću.
Svi ljudi greše, pa i oni koji nam se čine savršeni. Jedina razlika između genijalnih i onih zaostalih je ta što genijalci svoje greške primete na vreme, pre nego što nastane neispravljiva šteta.
Svaka greška boli, zato je i teško priznati samom sebi da grešimo. Samo zato što boli. Ali veća je bol kada lažemo sebe, dopustimo da šteta dostigne prevelike razmere i tek onda priznamo grešku. Tada je već prekasno.
Kreativnos je mogućnost da se iz greške izvuče ono najbolje. Kreativnost nam je potrebna kada uvidimo da je nemoguće ići nazad. Greške su najbolji početak kreacije. Samo trebamo da držimo oči otvorene i vidimo greške, pokušamo da što manje nazadujemo i izvučemo najbolje iz trenutne situacije.
Kao u partiji pokera, ne može nam škoditi da znamo šta se desilo pre i da naslućujemo šta bi se moglo desiti kasnije. To nam može samo pomoći, ali najvažnija odluka se uvek donosi u trenutku, u sadašnjosti. Vidimo kakve su nam karte, kakve su nam mogućnosti. Nekada treba odustati, nekada treba udariti svom snagom, a nekada samo ići dalje ako nam ne može naškoditi.