-MojeJe-

Verujem da čovek mora da prozivi što više stvari u životu. Samo tako možemo da razumemo one koji nisu kao mi, one što žive potpuno drugačijim životom od našeg ili barem slušaju drugu muziku. Dovoljno je jednom pokušati uživati u apsolutnom kontrastu od našeg sveta. Videti dobre i loše strane nekog drugog života, razumeti ga i više se nikada nećemo usuditi da pljujemo po onima koji su različiti.
U svemu postoji i dobro i zlo. A kada čovek priča o nečemu, po načinu na koji to kazuje lako je videti kakva je osoba. Neki gazae po svemu što je drugačije, neki dižu u nebesa svoje, a ima i onih koji su jednostavno neutralan.
Oni što su ogorčeni na sve što je drugačije i vide samo onu lošu stranu su uglavnom zli ljudi. Oni prave oko sebe uzak krug prijatelja koji su slični njima i tako životare. Odmah u startu su moguđih poznanstava i prijateljstva su odbacili ogroman broj ljudi.
Naravno ima i onih koji su zaista dobre osobe, pa opet crne ono drugačije. Njima treba oprostiti, zato što oni to ne čine iz zle namere, nego iz neznanja. Te osobe će rado saslušati onoga drugoga i pokušati shvatiti njegove stavove.
Ogavno je kada jedna seljačina koja nikada nije videla sveta govori da pedere treba streljati. Oh, kada se setim celoga sela, pretežno vršnjaka, koji su moga brata ismejavali pre pet godina kada je on veoma često išao u igraonicu i visio na internetu. Moj brat je tada išao na edukativne sajtove, kao i na zabavne. A svi ti što su se smejali i zadirkivali sada vise na fejsu po ceo dan i pišu na statusu kako su se smorili. Sada veoma često zovu moga brata da im "popravi" kompjuter.
Da li njima treba oprostiti zato što su tada ipak bili deca. Možda. Ali oni i dalje nastavljaju istim tempom da u svojim malenim svetovima tračare o ovome i onome, o čemu ne znaju ama baš ništa i da u šiframa ismejavaju onog drugiačijeg koji se igrom slučaja našao među njima.
Mudar čovek ćuti. Mudrace odmah povezujem sa starijim ljudima. Da li su oni mudri zato što su već dosta proživeli i znaju da uvek u onome drugačijem ima nešto što ne mogu da razumeju? Ja bih to nazvao oprez. Pod stare dane čovek je naučen da njegovi stavovi mogu olako da se sruše.
Eto to je tolerancija. Pokušati razumeti drugačijeg, a i ako ne možemo razumeti, treba znati da za njega to drugačije ima smisla i ima svoje zašto.

Kod većine ljudi, sa dobrim pakovanjem bilo šta je prihvatljivo. Zato i mnogi pogreše pa dobiju nešto što nisu tražili. Kod stvari koje kupujemo to i nije toliki problem. Kupimo jednom, vidimo da to nije to i idući put ćemo kupiti drugo. Osim ako kupljena stvar nije previše koštala.
Ono što nevalja jeste da mnogi posmatraju samo pakovanje u odabiru partnera. Ne bih hteo da nekoga uvredim, zato ću i napomenuti da govorim samo o većini. Prvo što će devojke primetiti jeste koliko novca ima potecncijalni dečko, a to će lako primetiti jer su veoma uspešne u primećivanju statusnih simbola. Odeća, cigarete, upaljač, zlato oko vrata, auto... po svemu tome one svesno i nesvesno primete da li je odabrani imućan ili ne. Može biti pokvaren na ovaj ili onaj način, može biti debeo i ružan, ali ako ima pozamašnu gomilu šuške, sve ostalo je nebitno. A takvim macanima je jedino važno da je devojka poznata, viđena i slavna, bomba koju će odvući u krevet par puta, prošetati se gradom da bi pokazao ostaloj masi kako je on "moćan". Zatim će uočiti neku drugu, odjebati onu prethodnu i opet ista priča. A ona ostavljena jadnica će kukati i jadikovati se drugaricama kako su svi muškarci isti, svinje i stoka i sve ostalo kako devoje grde muškarce kada ih ostave. I onda je onaj muškarac kriv, naravno da nije. Devojka je kriva jer je gledala samo pakovanje, samo površne stvari i to se moralo tako završiti.
Ne pljujem sada samo po lepšem polu. Ni muškarci nisu zlatni, o ne nikako! Samo što je kod njih druga priča. Oni kod devojke takođe traže samo pakovanje u obliku dobrih oblina i prelepoga lica. Muškarci dobiju ono što traže. Kada vide devojku na ulici, već je zamišljaju u krevetu i ako to uspeju da postignu oni su svoj cilj ispunili i ništa im više od te devojke ne treba.

Mačka je jednostavna životinja. Sve što traži od čoveka jeste hrana i biće mu odana i verna, voleće ga i bilo kada će ga učiniti sretnim.
Pas pripada malo kompleksnijoj vrsti. Sve što traži od čoveka jeste ljubav i biće mu odan i veran, voleće ga i bilo kada će ga učiniti sretnim.
Čovek je previše kompleksno stvorenje. Sve što traži od čoveka jeste da ih učini sretnim i biće mu odan i veran, voleće ga i bilo kada će ga učiniti sretnim.

Mačku je lako nahraniti.
Psa nije teško zavoleti.
Čoveka nikada nećete učiniti potpuno sretnim.

Mačka je sretna kada je nahraniš.
Pas je sretan kada ga voliš.
Čovek je sretan kada je sretan.

Svaki čovek nalazi sreću na sebi sopstven način.

Da li jedan čovek mora da prouči šta traži onaj drugi i da mu to nudi koliko može?

A šta kada ono što traži taj drugi nije ispravno, kad je prljavo, kad je niska strast, kad je previše, kad je sebično, kad je iza te naočigled banalne sitnice zavera. Da li treba da tim ljudima kažemo gde greše? Kako kada je to nemoguće? Samo će okrenuti leđa i tražiti isto od nekoga drugog.

Nedavno sam otkrio da sudbina zaista postoji. Ta spoznaja me veoma fascinirala jer sam oduvek odbacivao ideju o sudbini kao još jednu izmišljotinu ljudi da bi objasnili neverovatne stvari koje se dešavaju oko nas. Svi oni koji su mi pričali o sudbini, tumačili nju na pogrešan načina koji je za mene bio potpuno neprihvatljiv. Uglavnom su to bili oni istripovani (kako bi se to danas reklo).
Sećam se dijaloga o sudbini sa jednim drugarom koji inače puši previše marihuane i olako poveruje u mistične ideje. Mog drugara privlače stvari kao što su religija, umetnost, mistika, poezija, muzika. Nažalost on je previše tupav da bi razumeo takve komplikovane stvari i ceo život će provesti u zabludi jer ih uvek shvati na posve pogrešan način. Jadnik je umislio da je dovoljno pametan i da je umetnik. Mada nije on ni glupav, samo je neobrazovan (što potvrđuje činjenica da je završio samo osnovnu školu) i misli da tek tako može da shvati sve ono za šta treba dugo vremena, intelektualnog rada, istrajnosti i ipak bar malo napredniji način razmišljanja od njegovog.
Lepo je što on oseća vrednost gore navedenih stvari, ali on i najveći šund i komercijalu diže u nebesa. Možda je to i početak nečega dobrog, ali čisto sumnjam jer poznavajući njega provešće ceo život tragajući za istinom na pogrešnim mestima. Mesto za traganje istine nije u školi, ali ipak treba i nju obići da bi postao ono o čemu on nesvestno sanja: svemoćni umetnik koji zna sve i bolji je od tebe samo ti to neće nikada reći. Ipak za njega će se prilepiti ljudi koji su slični njemu i za barem nijansu glupaviji od njega jer će videti u njemu tu mistiku za kojom čeznu. A ta relativno niska strast da ga gledaju kao umetnika, osobenjaka i mistika je ono što moga druga čini neizmerno zadovoljnim.
Elem, dijalog sa drugom (kojeg uporno izbegavam da imenujem jer bi neko od mojih poznanika koji čitaju ovaj blog veoma brzo shvatili o kome je reč, otrčali do druga i prijavili mu moje zlodelo), se odigrao pre tri godine kada sam ja imao četrnaest godina, a drug sedamnaest. Glasio je odprilike ovako:
Drug: Brate?
Ilija(iliti moja malenkost): Reci.
Drug: Veruješ li ti u sudbinu?
Ilija: Ne znam, nisam mnogo razmišljao o tome.
Drug: Ja verujem i to iskreno verujem.
Ilija: Ne znam, ja baš i ne verujem mnogo u to. Možda tu ima nešto, ali ja to ne kontam.
Drug: Brate mora da postoji!
Ilija: Zašto?
Drug: Evo daću ti primer. Znaš li Arbena?
Ilija: Pokojnog Arbena?
Drug: Da, taj. Je si li čuo si kako je poginuo?
Ilija: Kupao se u kadi, nije isključio bojler i spržila ga struja.
Drug: Da. A znaš li šta mu se desilo tog istog dana kada je poginuo?
Ilija: Šta?
Drug: Preživeo je tešku saobraćajnu nesreću. Brate, on je sa stotkom uleteo u kanal i nije mu ništa bilo! Samo par ogrebotina.
Ilija: Sa stotkom u kanal?!
Drug: Da brate!
Ilija: I ništa mu nije bilo?!
Drug: Ništa!
Ilija: Čudno. Ali ajd' važi.
Drug: Brate to želim da ti kažem! Sudbina. Kad je uspeo da preživi tako nešto mora da ga je spasilo neko čudo. Ali sudbina je sudbina i istog dana je oteg'o papke u kadi.
Ilija: A ko ti je rekao da je stotkom uleteo u kanal?
Drug: Lik koji je bio tamo mi je rekao da je barem stotkom išao.
Ilija: A garant nije stotkom išao.
Drug: A dobro, to je sada nebitno. Išao je barem osamdeset.
Ilija: Ajd važi, ali to se moglo bilo kome desiti. Koliko njih na dnevnoj osnovi preživi i gore nesreće pa ne umru posle. Zašto? Zato što sudbina ne postoji....
Drug: A nemaš ti pojma brate. To ti je bio samo primer i ti si se uhvatio sada toga.
Ilija: A možda i postoji. Ali to što ti govoriš ne može da me ubedi.
Drug: A jedi govna. - ovakav uvek postaje kada napadneš nešto u čega zaista veruje da bi se nakon nekog vremena žešće posvađali. Zato sam ja ipak smirio situaciju na sledeći način.
Ilija: Slušaj! Možda postoji, a možda i ne. Ako postoji, onda je njemu bilo suđeno da preživi nesreću pa tek posle umre na uvrnut način. Kao što je i nekome suđeno da preživi nesreću i živi dalje. Nije sad njemu bilo suđeno da umre pa je izbegao smrt nekako i kasnije ga je ipak dočekala. Eto, možda zaista postoji. Ali jebiga, ja o tome ni ne želim da razmišljam jer ću se samo zbuniti.
Drug se nasmešio i rekao: Eto vidiš da postoji. A ti tu mene ubeđuješ. He he, još si ti zelen.

Ipak i mene je kopkala ta ideja o sudbini i to dugo dugo, ali kad god bi počeo da razmišljam o sudbini samo bi se spetljao i shvatio da jednostavno ne vredi razmišljati. Međutim pre neko veče sam ležao u krevetu i gledao dokumentarac o životu Alberta Ajnštajna. Kao što i uvek to učine dobri dokumentarci, moje misli su počele da lepršaju u raznim smerovima. Nakon nekog vremena mućkanja došao sam do sledećeg zaključka: Ako se apsolutno sve odvija po nekim zakonima, sudbina mora da postoji. Nažalost čovek nikada neće uspeti da otkrije sve zakone da bi mogao da iskalkuliše sudbinu. Takođe ta računica bi bila isuviše kompleksna da čak i enormna količina vrhunskih naučnika ne bi mogla dobiti rezultat.
Da, sudbina se može predvideti. Ali samo na relativno sitnim stvarima kao što je vreme za koje će neki oobjekat preći određenu dužinu ako ide određenom brzinom ili šta će se desiti kada se razdvoje atomi.
A život je ipak mnogo komplikovanija stvar. Previše je zakona koji utiču na daljni tok čovečijeg života da bi se ikada mogla predvideti ljudska sudbina. Zato ni ne vredi razmišljati o svojoj sudbini. Treba samo da nađemo cilj (iliti smisao) svoga života, pogledati oko sebe malo bolje i videti koje su nam trenutne mogućnosti, zatim izabrati onu najbolju koja će nas približiti makar na korak bliže cilju koji je udaljen možda i hiljade koraka.