-MojeJe-

I eto sada ne mogu da spavam jer mi se život promenio za 305 miliona stepeni u periodu od samo par sati. Srećan sam više nego ikad, ili barem mislim da je tako. Eto, u Nedelju sam proveo poslepodne kao iz sna sa ćaletom kojeg nisam video pet godina. On se pormenio potpuno, ja sam se promenio i dalje se menjam. Oči mi sada sjaje na neki poseban način i svi to primećuju. Ošišao sam kosu nakon devet meseci, a to je za mene veliki psihološki i emotivni trenutak. Više nisam tako zapušten. Prilaze mi ljudi koje znam samo iz viđenja i upitkuju šta se to sa mnom zbilo. Od keve, preko komšinice, drugova i devojaka bivših i budićih pa do profesora i ljudi sa kojima ne pričam često sada razgovaraju sa mnom na posve drugi način.
Sada kada sam na pragu života vidim tu sobu čudnovatu u potpuno drugom svetlu. Vidim stvari koje nikada pre nisam video, iako sam ih gledao. Otvaraju mi se desetine opcija za napredak u svakom pravcu. Drugačije pričam i ja, slobodniji sam i osećam se moćnije. Siguran sam u sebe i svaki svoj postupak.
A već duže vreme ja to krijem duboko u sebi i oduvek sam znao da je moja sudbina svetla i vredna življenja. Samo šaka ljudi koji me poznaju vrlo dobro su videli to u meni i njih sada cenim više nego ikoga. I niko mi sada ne može ništa. Ono što sam zahtevao - dobio sam i dobijam, sada suludom brzinom. Svi oni bednici bez života, što su mislili da su vredniji od mene i da su u boljoj poziciji, sada mogu samo da mi se sagnu i da se pitaju kako to.
Od kako znam za sebe borio sam se za život znajući da se tamo negde krije nešto poput drveta kojem treba 15 godina da nikne. I sada kada je niklo moje krasno drvo života, ono raste na očigled sviju.
Da vam ne dužim priču, odmah ću vam reći da sam sada sa ćaletom u čudnovato divnim odnosima i da je on ima sretstava da mi priušti šta god poželim. A kada celog života nemaš praktično ništa materijalno i kada si već shvatio besmisao i smisao novca i kada si osetio glad, neimaštinu, tugu i bedu, pa tek tako odjednom dobiješ sve, onda znaš kako to da iskoristiš i kako da uživaš u životu. A i da nestane sve tako što je i došlo, spreman sam na to i nebojim se jer znam da to nije kraj sveta. Sad svima želim: Dabogda nemali pa imali, a dalje ćete lako, kako god da bilo.

Sanjaо sam o svetu u kojem postoji jedna tajna za koju svi znaju, ali nikada o njoj ne pričaju jer nema tih reči koje bi mogle verodostojno da otkriju taj čarobni svet što se krije svuda oko nas.
Sanjao sam taj svet budan dok sam sedeo na par cigli, upadajući u duboku psihozu. Telo mi je obuzeo neovozemaljski osećaj. Video sam čuda strana ljudskom rodu koja zalaze van granica razuma.
Na trenutak sam se uplašio ludila i odbacio sve kao da je plod božanske mašte što se krije u meni. Zatim sam se prepustio delirijumu i prihvatio sve kao neverovatnu stvarnost koju obični ljudi ne mogu da shvate.
Za druge ja sam samo izgubio dodir sa okruženjem i počeo nasumično da prikazujem dokaze dezorijentacije i zbunjenosti.
Zavela me lucidna muzika iz 5.1 zvučnika marke LG, model HT762TZ sa 700 vati. Od svih instrumenata ja sam odvojio činelu i samo nju slušao dok mi svaki njen prasak nije počeo da stvara glavobolju u predelu iza ušiju.
Tad sam fizički blokirao. Sa glavom podbočenom na podlaktice, nošen vetrom sa severa počeo sam da se njišem.
Mozak je radio svoj posao. Razmišljao sam tempom dvadeset i sedam puta bržim nego obično, ali sinaptičke veze se nisu stvarale. Čovekov mozak ima kratkotrajnu i dugotrajnu memoriju. Bilo šta da vidite, čujete, pročitate, doživite, osetite, zaključite, udarite i kažete prvo će vam se smestiti u kratkotrajnu memoriju i tek onda, možda, preći i ostati u dugotrajnoj memoriji.
E, vidite dragi moji, sve slike koje sam video u dvosatnoj psihozi vam ne mogu prepričati jer ih se ne sećam. Te slike su se toliko brzo smenjivale da bi svaka pre nego što stigne u dugotrajnu memoriju bila smenjena drugom slikom i tako ostala u nezapamćena.
I džaba ja vama sve ovo pričam i mogao bi ovako do sutra, ali vi to ništa ne bi razumeli.

Tada dođoše Sofija i Sanja sa svojim sladoledima.
-Ti si opet uskočio u vodu!? - rekla je Sanja zaprepašćeno, jer smo uskoro trebali krenuti kući.
-Spasio sam malom život. Možda... - rekoh joj tiho.
-Ha ha ha - smejale su se obe.
-Ozbiljno vam kažem!
-Ajd obriši se pa furamo.
-Slušajte...!

Bila je sredina leta, par dana pre mog rođendana. Sedeo sam na plastičnoj ležaljci kraj bazena, čekajući Sofiju i Sanju koje su otišle po sladoled. Sunce se polako pribložavalo horizontu i ljudi su polako odlazili sa bazena. Na tri ležaljke od mene je ležao neki odnedavno zaljubljeni par. Ljubakali su se, mazili i pričali nasumične banalnosti. Obratio sam pažnju na miris hlora na koji sam se već odavno navikao.
Predvođeni trenerima, masa dečaka je u koloni došla na bazen. Bila su to deca sa fudbalskog kampa, koji se tih dana održavao na seoskom stadionu kraj bazena. Svi su nosili iste bele majice sa logoom "EUROSCHOOLS YOUTH CAMP - UEFA". Jedan od trenera se okrenu prema mališanima i viknu "Stanite!", zatim reče par rečenica koje nisam čuo i masa se rasprši na sve strane. Neki su odma trknuli po sladolede, neki u mali bazen, neki u veliki bazen. Jedna grupa je otišla na travu sa loptom. Napravili su goliće sa torbama i odpočeli utakmicu.
Moravički bazeni, kako smo ih zvali (Gde ćeš? - Na bazene...), se sastoje iz jednog malog bazena dubokog do kolena i jednog olimpijskog koji je po dve trećine dubok dva metra i po jednoj trećini metar i četrdeset cantimetara, velike travnate doline, kafića, terena za odbojku na pesku i još kojekakvih sitnica. Kada užegne sunce par dana zaredom, pa se temperature dignu do ekstremnih vrednosti na bazenu bude toliko puno ljudi da sam nekad imao poteškoća da izađem iz vode jer rub bazena bude skroz okupiran. Vikendima dođe i po tri hiljade ljudi, što inače je polovina broja stanovnika Moravice. Dolaze sa svih strana Srbije da se malo rashlade u vodi.
Dok sam posmatrao presijavanje sunca na talasima kraj mene su protrčala tri mala fudbalera. Jedan je zastao i viknuo "E! Ajmo ovde da uskačemo!". Ona dvojica su produžila dalje, a dečak što je zastao krenu dva koraka za njima, pa se vrati nazad. Stao je kraj vode i zagledao se ka dnu. Odmeravao je koliko je duboko i premišljao se da li da uskoči ili ne. On se udalji od ruba da uhvati zalet, još jednom neodlučno stade i trknu ka vodi da uskoči.
Uspeo je da se odbaci dva metra od ruba. Nije izlazio na površinu neko vreme. Posmatrao sam ga sa nevericom. On izbi na površinu, uze malo daha pa se ponovo izgubi ispod vode. Malo sam se zabrinuo za mališana, al' reko možda se igra. Ipak sam ustao. Mali je mlatio nogama i rukama ispod vode. Gledam levo i desno, ne bi li video spasioca ili njegovog trenera. Ljudi prolaze i niko ne obraća pažnju na potencijalnog nesrećnika. Ono dvoje se i dalje ljubakaju i smeškaju. De je spasioc kad je nekome potreban, uvek je tu da nas istera kada radimo neko sranje, a gde si sad!
Zajebi! Uskačem po malog.
Taman kad sam doskočio do njega on je opet potonuo. Još pre par godina sam prelistavao neki vojni priručnik od ujaka, ostala mi je u sećanju slika i objašnjenje kako nekoga izvući na obalu vukući ga za kosu. Zaronio sam i uhvatio ga za kosu što je lebdela u vodi. Jednom rukom sam plivao ka kopnu, a drugom vukao maloga ne razmišljajući na na koju stranu mu je lice okrenuto.
Kad sam ga dovukao, uhvatio sam ga oko kuka i taman kad sam hteo da ga izbacim na beton dotrčao je njegov trener koji je tek sada primetio šta se dešava. Uhvatio ga je ispod pazuha, izvukao i počeo grditi. Meni nije rekao niti jednu reč. Mali je bio potpuno zbunjen i pogubljen, kao da nije svestan šta se desilo. Grcao je vodu iz usta i kašljao, a onaj truli trener nije ni malo mario za to. Samo ga je grdio i vukao uz bazen. Mališa se okrenuo i sjajnim okicama neko vreme gledao u mene. Nestali su iza drvoreda.

Ako se dovoljno dobro skoncentrišete i uključite sva svoja čula na maksimum shvatićete da se oko vas uvek dešava mnogo radnji odjednom i ako duboko razmislite videćete da se sve savršeno uklapa i dešava sa razlogom.
Svaki vaš postupak oblikuje sledeći dogođaj i ako dobro vidite šta se sve odvija oko vas moćićete da kontrolišete situaciju u potpunosti. Znaćete tačno kada i šta treba uraditi da bi se desilo ono što želite. Kada osetite da vladate situacijom osetićete moć, koja će vam uliti još više samopouzdanja da činite šta god poželite ubeđeni da će se željeni rezultat ostvariti. I kada pogrešite odmah ćete shvatiti gde ste tu grešku napravili, a greška je najbolji početak kreacije pa ćete je upotrebiti u svoju korist.
Nije ni malo lako, ali morate svestno da odaberete svoju ulogu na ovim pozorištnim daskama teatra "Život". A samo najjači će uspeti i da napišu scenario za predstavu.
Grešku činimo kada se nesvesno uhvatimo za neku ulogu vođeni tuđim, nametnutim vrednostima i idealima. Da bi kontrolisali svoju sudbinu i svet oko vas prvo morate da naučite da kontrolišete sebe, a to uglavnom ne uspevamo jer smo sputani ovozemaljskom težinom.
Mi smo samo ljudi, nama vladaju prohtevi čula i animalitet ljudskog roda. Kontrolu nam otežava: glad, san, bolest, emotivna zbunjenost, duhovna izgubljenost, seksualni nagoni, borba za goli opstanak. Ne treba sedeti na potrebama tela, ignorišući ih možete samo naneti sebi bol i nespokoj. Ali morate da znate zašto imate potrebu za nečim (ili nekim) i šta stoji iza toga.
Udovoljite svom telu, hranite se zdravo, bavite se fizičkim aktivnostima i slušajte svog doktora. Proučite malo psihologiju i shvatite zašto se sada osećate baš tako. Proučavajte filozofiju i nađite odgovore na osnovna pitanja postojanja, ili ako vam je lakše slušajte sveštenika i čitajte Bibliju.