-MojeJe-

Našao sam sebi relaksaciju! Verovali ili ne, otkrio sam kako se može uživati u štijanju bašte.
Mama me je danima terala da joj prekopam baštu, a ja sam samo odlagao. Sedim za kompjuterom, mama dolazi u sobu, opet isto pitanje "Kad ćeš mi prekopati baštu?" i ja naravno odgovaram sa njoj već dobro poznatim odgovorom "U sred sam nečega, samo da ovo završim onda ću.". Ona izlazi iz sobe, a ja još par sati ostajem za kompjuterom, već pada mrak i ništa od kopanja. Sutradan čitam neku knjigu, mama dolazi sa istim pitanjem, a ja odgovaram "Evo samo da završim ovo poglavlje.". Završim ja to poglavlja, pa ajd još jedno ću, pa još jedno... Zaboravim na kopanje kao i sve stvari koje nerado trebam da obavim.
I pre neki dan ulazim u kuhinju, vidim mama kuva sebi kafu. Rekoh joj "Ajde napravi i meni jednu pa odo štijati." Iznenadila se. Spremi ona dve kafe i uz cigarete ona i ja lagano ispijemo tu kafu pričajući o školi. Oblačim šorc, kratku majicu i odlazim u famoznu baštu naoružan ašovom i grabljama.
Znao sam pre tačno koliko kvadratnih metara ima bašta, ali sada kada bih želeo da vam kažem morao bi otići da izmerim, al' odprilike je deset puta petnaest metara. Kokoške su se pobrinule da bašta bude ćelava, bez i jedne travke ili korova. Na sredini su tri omanje višnje tek rascvetale.
Odlučim da započnem u jednom ćošku i po prvi put ove godine zabijam ašov u zemlju. Iznenađujem se koliko je zemlja mekana i lakoći kojom vadim zemlju i preokrećem je. Zabi ašov, digni, okreni, zemlja pada i razbija se, ako koji poveći grumen preživi ja ga utamanim. Tako deset puta i prvi red je završen, sada će biti još lakše. Levo-desno, red po red i ide to lagano. Vremenom usavršavam tehniku, otkrivam nove trikove. Čak sam uskladio ritam disanja sa pokretima. Kad sam već prekopao jedan deo, grabljama uravnavam zemlju i finesiram prekopani pravougaonik. Opet ašov u ruke, završim još jedan toliki deo bolje nego prošli (a šta je bolje? pa onako fino kada vam ide i to liči na nešto, a ne navrat na nos). Grablje u ruke, finesiram i ravnam.
Puš pauza! Sedam na panj ispod višnje, pijem vodu iz flaše, palim cigaretu i divim se otkriću. Našao sam psihiču relaksaciju, jednina mala mana je kratkotrajni bol u donjem delu leđa kada se ispravim, al' nije to ništa strašno. Čudesno je kako kopanje može da vam odstrani misli sa komplikovanih tema, bolje od televizora, bolje od muzike. Koncentrišem se na svoje poteze i ni našta drugo ne mislim. Mislim da ću ubuduće kada ne budem mogao da spavam izaći napolje i pod svetlom dvorišne lampe prekopavati zemlju. Ili možda da kopam rupu? Trebalo bi i to pokušati.
A najlepše je kada sunce uprži pa skinem majicu. Celo telo mi se znoji, koža se presijava, mišići se stežu i rastežu. Mada mi ne manjka i ten ću nabaciti pre leta.
Još kad se setim da će tu kroz par meseci biti raznih plodova: paradajiza, krastavca, tikvica, lubenica i svašta još nešto, bi mi drago jer će to jednim delom biti moji' ruku delo.

Sedeo je za šankom i pio već peti viski. Kroz dim cigarete što se elegantno previjao ispred njega Kristijan Maljković gledao je šankericu u njenoj crnoj, svilenoj majici koja je isticala mlade grudi tek sazrele. Pratio je svaki njen pokret kao da čini nešto izuzeno, a ona je samo prala čaše za sudoperom. Bila je krasna, kovrčava crna kosa se pružala do pola leđa, krupne oči su joj se sjajile pod slabim svetlom, glava joj je bila manekenski malena. Ali te oči, toliko velike savršeno su se uklapale sa njenim božanskim crtama lica.
U jednoj ruci je vrteo kutiju sarajevske "Drine" mekog pakovanja, a u drugoj se smenjivala čaša i cigareta. Za šankom su bila još dvojica sredovečna čoveka koji su pričali o pčelama i kako je preduga zima uništila košnice. Na nekoliko metara iza neki klinci su igrali bilijar i često se glasno smejali. Na radiju je krenula pesma Led Zeppelina. Kristijan je iskapio viski i viknuo šankerici:
- Saki! Ajde budi srce i sipaj još jedan.
- Evo stižem, čekaj sekund. - završila je sa jednom čašom koju je prala, obrisala ruke i sa police zgrabila flašu Džeka. Obratila se Kristijanu brižljivim glasom - Napićeš se budalo moja. Ko ti je sada i šta skrivio?
- Niko ništa, ne brini i reci koliko je ovo za sada.
- Šest Džek Denielsa i jedan Jelen - prvo je rekla tiho, pa zatim glasno - Šesto šezdeset, mili moj.
Kristijan se zagledao u natpis na kojem je pisalo "SVAKI LOM 200 DIN", izvadio novčanice iz zadnjeg džepa i stavio na šank 900 dinara. - Evo ti, bez kusura molim. - rekao je Kristijan.
- Previše je.
- Nije - brzo je prekinuo Kristijan - samo 40 dinara je za tebe, a 200 je za lom.
- Ma od kada ti lomiš čaše. Nemoj da si se usudio da lomiš bilo šta.
- Već je slomljeno.
- Molim?!
- Moje srce, slomljeno je u toliko male delove da ih više ni ne možeš videti. - rekao je to sa takvom iskrenošću da mu je Sandra skoro i poverovala.
-E, evo tebi tvoje piće i molim te nemoj da lupaš gluposti, niti čaše. A uzeću ti 700 dinara.
Kristijan uze čašu sa pićem, eksira je i baci nonšalantno na pod. Klinci su stali sa igranjem i smejanjem a ona dvojica za šankom su se samo okrenula da vide šta se zbilo i nastavili sa svojom pričom. Kristijanu je kroz glavu prošla misao kako se polomljena čaša čuje mnogo glasnije nego njegovo polomljeno srce. Naravno, prelepa šankerica Sandra je odmah dojurila, ovog puta sa penom na rukama. Pre nego što je bilo šta progovorila Kristijan reče gledajući u te divne oči boginje:
-Bolje da si uzela tih 200 dinara, al ovako neka ta čaša bude simbol moje bede.
- Joj, nemaš pojma kako si me uzjebao - zbrusila mu je oštrim i povišenim glasom - da mi nisi drag sada bi leteo napolje.
- Evo ti - pružio je ruku sa parama za lom.
Sandra mu je isčupala novčanicu iz ruke i zamazala je penom, stavila dvestotku ispod šanka i obrisala svoje nežne ruke. Zaobišla je šank i gracioznim korakom prišla Kristijanu. Šapnula mu je na uvo:
- Dođi za mnom - povukla ga je za ruku, ali Kristijan je ostao u mestu.
- Samo ako mi sipaš još jedan viski - odgvorio joj je sa osmehom.
Delići stakla su se presijavali na tepihu.
- Ne treba ti piće, ja ću biti tvoj viski. Hajde!
Svidela mu se ta rečenica, osmehnuo se još jednom i krenuo za njom. Seli su jedno naspram drugog za sto u zabačenom ćošku, osvetlila ih je blaga svetlost zidne lampe. Sandra je sada bila još lepša, a Kristijan je skoro bio dostojan njene lepote. Pre, još u prvom razredu srednje škole bio je klasični primer šmekera-mangupa. Na raspustu između prvog i drugog razreda našao je knjigu u brlogu jedne sobe koju su zvali Svaštara. Ta knjiga mu je potpuno promenila život i njega samog. Ništa revolucionarno nije bilo u toj knjizi, sem saznanja da ima knjiga koje bi se i njemu mogle svideti. Sada, kada ima dvadeset i dve godine, već dugo godina nosi dugu kosu, ne oblači se onako kako su to volele tadašnje devojke - skupo i moderno, a blud mu je postala besmislena. Postao je čudan običnom svetu. Za njih je bio samo jedna reč: ekscentrik. Sputavani Albatros Šarla Bodlera.
Sandra ga je držala za ruku i tiho progovorila:
- Reci mi sve, ako će ti biti lakše.
- Znaš i sama moje muke, ne moram ti ništa govoriti. - izvukao je ruku iz njenog milovanja - Ali znam šta će mi pomoći. Samo me gledaj u oči, nemoj sklanjati pogled. Samo gledaj i nemoj govoriti.
- Kako ti žel... - prekinuo je stavivši joj kažiprst na njene bujne usne.
Gledali su jedno u drugo preko stola. Ona je naslonila glavu na svoje ruke, zatim je isto uradio i Kristijan. Prošlo je oko pet minuta kada je jedan od dvojice za šankom viknuo: "Sale! Dođi dušo!". Nije ustajala, samo je trepnula i nastavila da gleda.
- Idi, posluži ih. Meni si dala najlepše piće. Došao sam večeras da se napijem kao nikad pre i uspeo sam. Opijen sam tvojim očima. Hvala ti!
- Sačekaj me tu, brzo ću ja - rekla je dok je ustajala.
- Ne, odoh kući - ustao je i on.
- Nemoj, nemoj molim te.
- Nema smisla da budem ovde više. Nemamo o čemu da pričamo, a premda bi tvoje divne oči gledao do zadnjeg časa, u ovom trenutku to ne bi bilo dobro za mene.
- Je si li došao autom? - upitala ga je zabrinuto.
- Da, evo ti ključevi. Odvezi auto kući pa ću ja doći sutra po njega.
Pružio je ruku i predao joj ključeve. Krenuo je da je poljubi u obraz i tad ga Sandra iznenadi. Nežno ga je poljubila u usne. Poljubac je trajao dok se nestrpljivi čovek sa šanka nije opet proderao.
Pogledali su se još jednom i nisu progovarali. I Sandra je delovala iznenađeno. Otišla je ka šanku, a Kristijan je laganim korakom krenuo svojoj kući.

Ako sam ponavljao molitvu,
tražeči znanje i istinu,
tek nakon što odacih Te,
O Bože!
Koga sam drugog molio
no praoca umetnika i druga svih izganika.
I šta sam to od Njega zatražio
no Drveta Saznanja plod,
da okusim i dobro i zlo, poput tebe:
O najlepši, najmudriji i pali anđele
zar sa tobom sklopio sam strašan dogovor.

Svaki put na neki od većih pravoslavnih praznika ja se setim da sam ateista. I opet sebe pitam zašto, te razmišljam neko vreme i na posletku zaključim da sam još više bezbožan nego prošli put kad sam preispitivao svoja uverenja. Nije da neverujem da postoji Bog (nije ni da verujem), ali on definitivno nije onakav kakvog ga mi zamišljamo (mada i naše shvatanje Boga je podosta apstraktno). A Isus? Isus je za mene samo još jedna dobra priča, a hrišćanstvo lepo satkan plagijat, politički razvijan kroz vekove.
Ima u meni onog duhovnog, osećam to i znam da bez čovek po svojoj prirodi ima potrebu za duhovnim, a ja je upražnjavam na sebi svojstven način. Za mene je duhovno kada mi misli odu daleko iza oblaka i iza sunca, kada se toliko unesem u razmišljanje da zaista imam osećaj da sam se odvojio od svoga tela, stojim sa strane i posmatram samog sebe. Obuzme me osećaj da ništa ne znam, ali sve na neki način osećam. Odnosno znam, ali ja vam ne mogu objasniti to što znam.
Često kada nekome kažem da sam ateista, prvo pomisli da je to zbog nekakvog gubitka ili da sam se razočarao u život. Ali ne, jedno veliko ne! Ja volim život više od svega i nikakva tragedija se nije odigrala na pozornici moga života. Život mi je predivan i zaista sam sretan, a sretan je čovek koji za sebe može iskreno da kaže da je sretan (previše sretan u jednoj rečenici, ali ne može drugačije). Ja sam odbacio Boga zbog zdravog razuma, zbog moći i hrabrosti da se odvojim od mišljenja ostale mase. Rekao je i Hemingvej "Svi misleći ljudi su ateisti.". I rekli su mnogi na istu temu svašta, citatima slavnih ateista nema kraja.
Naime, sve je počelo od jednog filma (dokumentarca) pre kojeg sam slepo verovao u dogmu zvanu hrišćanstvo. Pre sam često govorio "Bojim se samo Boga i možda moje mame.". I svašta sam ja pre govorio čemu se sada smejem.
Elem, nakon tog filma, filma Zeitgeist usledele su mnoge knjige. Pročitavši sve romane Ernesta Hemingveja uvideo sam da on između redova kroz sav svoj rad ukazuje na nepostojanje Boga, barem sam ja tako uvideo. Zatim sam vršljao po netu, mnogo tekstova pročitao, i dugo proučavao tematiku. Ubrzo sam u potpnosti odbacio organizovanu religiju. Hteo sam jedno vreme i da budem Budista, al šta je Nirvana no srmrt pre smrti i jedan dobar band. Mada i dalje stojim pri stavu "Kada bih morao da biram jednu religiju izabrao bih Budizam.". Zato što u Budizmu nema Boga, niti crkve u koju moraš ići, nema posrednika izmeću vernika i vere i što je najbolje Budizam čak nalaže da je poželjno preispitivati veru.
Od kako nema Boga u meni ja živim punijim i mnogo lepšim životom, paradoksalno ali istinito. Nisam više zatucani Srbenda što sam nekad bio. Baš naprotiv više ne verujem u države, zastave i himne. Počeo sam da se zanimam mnogo lepšim i korisnijim stvarima kao što je čitanje, samoedukovanje i pisanje. Odbacio sam sve predrasude i stereotipe što mi je društvo (ne moje društvo, nego društvo u širem smislu) još u ranom detinjstvu nabacilo. I znate šta, mislim da živim po pravilima Božijim više nego ikada i pravilnije nego većina Srbenda neandertalaca.
Za kraj da vam napomenem da poštujem sve religije i nemam ništa protiv bilo koje. Znam da su potrebne ovom svetu i za sada se bez njih ne može. Čist primer je karambol ljudskih prava u ruskom komunizmu.
I svim pravoslavnim hrišćanima poručujem: Hristos Voskrese!

Ne sećam se kada mi je poslednji put bilo dosadbo. Uvek znam šta da radim i čime da se zanimam. Nemam mnogo obaveza i imam pregršt slobodnog vremena koje pokušavam na najbolji način da iskoristim. Pored knjige, nepreglednog brda informacija na netu, pisanja i dobrih filmova i muzike koje mogu bilo kada skinuti sa neta, nikada mi ne može biti dosadno. Najviše uživam kada radim nešto kreativno, oduvek je tako bilo. Zadnjih nekoliko meseci to je bilo pisanje i verujem da će tako ostati još dugo godina. Kada mi manjka poleta sednem za kompjuter, pustim neku dobru muziku, čitam razne tekstove i posmatram prelepi dim cigarete.
Ali! Gde god da krenem nailazim na masu duhovno intelektualnih nakaza, što gamižu kroz život i ubijaju dosadu glupavim stvarima. Lako su prepoznatljivi po čestom korišćenju gnusne reči smor. Šta god da ih pitate, odgovoriće vam sa nekakvom verzijom rečenice koja uključuje tu reč sa raznolikom upotrebom. Glupost, zabluda i duhovna učmalost truju naše dane.
Ti što čitaš ovo radiš bar nešto pametno (bar se nadam) i dajem ti zadatak, kao i sebi, da smisliš ili se setiš neke reči koja će biti apsolutna suprotnost reči smor.

U Bačkome Sokolcu, malome seocetu u Bačkoj spajaju se tri puta, jedan vodi ka Subotice, drugi ka Somboru i treći ka Bačkoj Topoli. Tu je stajao Saša Arsić, mladić od šesnaest godina i vraćajući se iz škole stopirao prema Subotici, a prvo mesto na tom putu je Stara Moravica. U Moravici Saša i živi sa majkom i bratom. Od mesta na kome je stajao te vetrovite jesenje večeri, pa do kuće ga je delilo dva sata hoda. Noć je davno pala i oblaci su prekrili sve zvezde i mesec.
Auti su prolazili, jedan za drugim bez usporavanja. Neki bi amblendovali da daju do znanja da neće stati. Vreme je sporo prolazilo (kao i uvek kada se nađemo na neželjenom mestu), a Saša je i dalje stajao na istom mestu, dok su svi njegovi ortaci već stigli kući i jeli, neki i zaspali. Nije mogao da stoji mirno jer su ga prsti već počeli boliti od hladnoće. S vremena na vreme iz daljine bi se začuo auto koji se približava, zatim se branik na krivini osvetli i pojavljuju se dva sjajna svetla. On pruža svoju ruku sa uzdignutim palcem. Auto prolazi kraj njega i umire ona mala nada da će stati i odvesti ga kući.
Prisećao se svoje sobe i toploga kreveta. Nikada pre nije cenio krevet više nego sada. Koliko puta je legao da spava i nije želeo da bude u krevetu. Nikad više, šomislio je. Rešio je da kada bude imao svoj auto, svakom detetu koje stopira stane, bez obzira gde ide i koliko žurio. Sam je kriv što sada stopira ovde, kao što stopira i svako veče kada se vraća iz škole.
Prvu godinu srednje škole je proveo glupirajući se i dangubeći u internatu, nije učio, izbegavao je školu i samo je vijao devojke. Dete iz sela je došlo u svetlucavi grad i izbliza se upoznao sa svim njegovim porocima. Mada je bila lepa i nezaboravna ta godina, sada u drugoj godini on nije primljen u internat zbog loših ocena i mora da kreće u školu u deset sati ujutro, preseda iz autobusa u autobus, da bi mu na putu do kuće poslednja stanica bila Sokolac, a u Moravici živi. Direktor doma mu je još prvog dana škole obećao da će biti primljen čim se nađe mesta za njega u domu. Prošlo je već tri meseca od tog dana, Saša i dalje svako veče stopira a desetoro dece sa imućnim roditeljima koji imaju veze i vezice je upalo u dom uz pomoć praseta, novca i ostalih načina, prihvatljivim u našem društvu.
Svaki put kada se seti da mu je za internat falila samo jedna ocena i da je bio drugi preko crte život bi mu izgledao jadniji.
Mnogo puta je Saša poželeo da ode pravo u direktorovu kancelariju i kaže direktoru sve u lice. Par puta je i pokušao, ali direktor nije bio prisutan. Jednom je čak i uspeo. Dva sata je sedeo ispred kancelarije čekajući i gledajući kako ljudi ulaze i izlaze kod direktora pre njega. Kad je napokon ušao sav se preznojio i zanemeo. Samo je uspeo da upita kada će biti primljen i dobio odgovor "Za nedelju ili dve". Naravno, to se nije desilo. Razmišljao je i o raznim novinama i reportažama gde bi mogao da prijavi svoj slučaj.
Prođe još jedan auto. Majka ga je dva puta zvala na mobilni i svaki put bi joj rekao "Ne brini mati, uskoro ću stići". Bio je ljut na sistem, na državu, put ispred njega i ponajviše na sebe samog. Sve mu se skupilo u momentu i hteo je da pesnicom udari bilo šta što mu se nađe u blizini. Tada naiđe kamion, prođe pored njega i produva ga. Pogledao je na sat, prošlo je dva sada od kako stoji tu ispod ulične lampe na raskršću. Podigao je školsku torbu sa zemlje i laganim koracima krenuo ka Moravici.
Nakon par minuta je izašao iz Sokolca. U daljini ispred njega videla su se treptava svetla njegovog sela. Gledao je prema nebu, ni taga od zvezdi, samo tama kao i svuda oko njega. Kada je odmakao kilometar prošao je još jedan kamion i kao svi samo dodao soli na ranu. Kamion se udaljio i Saša je počeo da viče što je jače mogao. Aaaaaaahh, raaaaaaaa! Aaaaaah! Vikao je od gneva što mu je obuzeo celo telo. Nije bio problem stići kući te večeri, pa makar i peške. Umorile su ga noći i noći koje je proveo stopirajući, umorio ga je život u kome nema ni malo vremena za sebe. Zgadio mu se život. "Nikada ne zaboravi da je tvoj život nećiji san" - ta jedna jedina ideja koja ga je uvek dizalaa iz mrtvih u teškim vremenima sada mu nije pomagala. I ona mu se činila besmislena.
Ali šetao je dalje. Bio je na sredini puta, sat vremena pešačenja je iza njega i još toliko ispred. I kada je mislio da ne može biti gore, kap kiše pala mu je na usnu. Spustio je je torbu na hladan asfalt i seo na nju. Osećao je da mu se plače, želeo je da plače, ali baš naprotiv, počeo je grohoto da se smeje, nije ni njemu samom bilo jasno šta mu se dešava. Ljut kao nikada pre u životu, a smejao se na sav glas. Kiša je počela silovito da pada. Izvadio je torbu što je bila ispod njega i bacio je u stranu, legao na asfalt, raširio ruke i noge i tiho se smeškao, dok su mu se po brazu suze stapale sa kišnicom. Ispred i iza Saše put je nestajao u tami, a okolo se prostirala mračna poorana njiva.
Ustao je i nastavio da korača. Voda mu je probila odeću i tresao se od hladnoće, ali šetao je dalje misleći samo na topli krevet. Pokušao je da potrči, ali snaga ga je izdala. Nije mogao više ni da misli. Jednostavno se ugasio i koncentrisao na hodanje. Odjednom ugleda svoju senku ispred sebe. U daljini se pojavljivao novi par farova, nova nada da će uskoro biti u krevetu. Stao je i čekao taj auto, potpuno ubeđen da je to onaj što će ga spasti bede. Ali niko neće da stane nepoznatoj osobi u ovakvoj noći, a pogotovo sada kada je sav mokar. Pružio je ruku sa uzdignutim palcem po stoti put, kako se to njemu činilo. Auto je samo nastavio dalje da juri.
Kiša nije nameravala da stane, Sašin spasitelj nije naišao i on se sada nalazio nadomak sela kraj znaka na kome je pisalo Stara Moravica. Uskoro, šetao je poznatim ulicama i za desetak minuta se našao u svojoj. I misleći ni o čemu, koračao je koracima sve težim i težim.
Ušao je u kuću, sav mokar i na ivici nervnog sloma. Dočekala ga je majka i pre no što je uspela progovoriti Saša joj reče "Dobro sam, pešačio sam od Sokolca i niko nije hteo da stane. Odoh u krevet, nisam ni zašta sada, ne mogu ni da jedem."
-"Oćeš li barem čaj da ti napravim?" - pitala ga je sa zabrinutim izrazom na licu.
-"Ne mogu, samo ću se obrisati i leći."
-"Sutra nemoj ići u školu, previše si umoran."
Saša je za par minuta već bio u krevetu i mirno spavao.

Sedam lampi sa jedne strane i sedam sa druge obasjavaju autobus iznad naših malih glava. Sedim u šaragama i posmatram svet oko mene. Ispred sedi jedan od slepaca našeg vremena, pušta sumorne zvukove na telefonu i klima glavaom u ritmu muzike koja nije za ples, koja nije za ništa. Kroz zamagljeni prozor vidim svetla u daljini što trepere u nekom naselju, sa druge strane široku njivu su zapalili seljaci i napravili lep prizor. Sitna devojčica pored slepca se smeška, mlati rukama po vazduhu i objašnjava današnji događaj sa časa anatomije. Pored mene drugarica koluta očima i spušta glavu dok je sluša dajući mi na znanje da je ne voli preterano. Masa čavrlja, priča o juče, sada i sutra.
Bojana je opet gladna i kuka. Autobus staje i trećina mase izlazi u ovom selu. Sad je situacija malo bolja. Manje glasova, manje nervoze. Stavljam ruku u čep i opipavam poslednju cigaretu koja nema ni svoju kutiju. Sada bi pripalio, dobro bi mi došlo. Po glavi mi se vrte rečenice koje bi da zapišem. Treba mi diktafon koji će snimiti moje misli, jer se ovih genijalnih rečenica neću prisetiti kada sednem za računar da ih zapišem.
Sada iz onoga telefona bruje neki drugi zvukovi. Neki DJ je napravio smešnu sprdnju od moderne srpske bljuvotine. Autobus se ljulja i zanosi levo desno. U ovim zastarelim vozilima koji nisu valjani ni po kojom standardima cenjene Evrope imam osećaj da ću svakog trena da nastradam. Ona mala i dalje blebeće. Reči, reči bez smisla lete sa njenih usana. Drugar se zavalio u sedalo i digao noge na šipke kraj vrata. On se smeje i njemu je dobro, on muva ovu mladu bludnicu. U glavi mu je zasigurno njena obrijana pička i ništa više. Ona vešto barata svojim telom, iz dana u dan je svesnija svoje lepote i sada misli da je sexy. Bojana je i dalje gladna. Približavamo se mome selu, a ja se pitam da li ću se sećati ičega kada budem sve ovo zapisivao.
Izlazimo svi, samo njih još par je ostalo, čekaju da stignu do poslednjeg stajanja. Bojana je zamalo pala niz stepenice i svi se sada tome smejemo zajedno sa njom. Ona, još jedna drugarica i ja sada idemo kući. Ona još jedna vidi svoju kevu nedaleko od nas, koja je krenula je da dočeka svoju ćeru. Priča nam ona još jedna kako je pre neki dan došla na stanicu sa jaknom i terala je da obuče zato što je hladno i kako je ta jakna bila stara i otrcana. Ona nije obukla jaknu iako živi na sto metara od stanice.
One nastavljaju svojim putem i ja vadim onu poslednju cigaru, stavljam je između usana i palim upaljačem sa likom Če Gevare koji se sada prevrće u grobu petsto šezdeset i jeden put u minuti. Mislim da koračam sam kroz mračnu ulicu i taman kad sam hteo da se ispišam primetim neku devojku nedaleko iza.
Blizu je moja ulica, trčim da što pre stignem do nje pa da pustim petlu krv kako bi to rekao moj deda. Kaiš koji nema smisla na mojim farmerkama zvoni. Stigao sam do ulice, vadim kitu i šetam malo tako, šetam još malo i onda puštam krv. Prolazim kraj groblja, moj dom je već blizu. Cigarete odavno nema.
Dolazim do praga gde me čeka moj mali mačak. On mjauče da ga neko pusti u kuću. Ja ga puštam. Keva je nervozna a brata zabole kurac za sve. On gleda televizor.
Baš njega briga što je treći svetski rat na pomolu. A ja se bojim. Nemojte! Nemojte praviti novo sranje! Nemojte! Čemu naduvani stomaci po jarcima? Čemu gas maske na našim licima? Opet ćemo se kajati…
Keva spušta moje misli na svakodnevni nivo sa svojom pričom i ja se bojim da ne napustim trans kojim ću da upišem nove redove u moj dnevnik. Teram je sa računara, odma palim Dreamweawer gde pišem moju prozu. Pišem, pišem i vidim ta to nije ono o čemu sam mislio protekli sat.
Sada stavljam tačku na sve.
. (tačka)
A ti se verni čitaoče sada snađi u ovome rasulu…

Stiković izvadi naglo cigaretu iz usta, a Glasinčanin nastavi polagano ali odlučno da izlaže svoju misao za koju se vidi da nije od večeras, nego da ga je dugo mučila.

- Ja pažljivo slušam sve ove diskusije; i vas dvojicu i druge školovane ljude u kasabi; čitam i novine i časopise. I što vas više slušam sve se više uvjeravam da većina tih usmenih ili pismenih diskusija i nema veze sa životom i njegovim stvarnim zahtjevima i problemima. Jer život, pravi život, ja posmatram iz najbliže blizine, vidim ga na drugima i osjećam na sebi. Može biti da se ja varam, a ne umijem ni da se izrazim dobro, ali meni se često nameće misao da su tehnički napredak i relativni mir u svijetu stvorili jednu vrstu zatišja, jednu naročitu atmosferu, vještačku i nestvarnu, u kojoj jedna klasa ljudi, takozvanih inteligenata, može slobodno da se preda dokonoj i zanimljivoj igri sa idejama i »pogledima na život i svijet«. Jednu vrstu staklenih bašta duha, sa vještačkom klimom i egzotičnom florom, a bez ikakve veze sa zemljom, stvarnim a tvrdim tlom po kome se kreću mase živih ljudi. Vi mislite da raspravljate o sudbini tih masa i njihovoj upotrebi u borbama za postizanje viših ciljeva koje im vi postavljate, a u stvari, kotači koji se okreću u vašim glavama nemaju nikakve veze sa životom mase, ni sa životom uopšte. Tu vaša igra postaje opasna, ili bar može da postane opasna, i za druge i za vas same.

Glasinčanin zastade. Stiković je bio toliko iznenađen ovim dugim i smišljenim izlaganjem da nije ni pomišljao da ga prekine i da mu odgovori. Tek kad je čuo reč »opasno«, on učini jedan ironičan pokret rukom. To razdraži Glasinčanina koji nastavi življe:

- Dabogme, kad vas čovjek sluša mogao bi pomisliti da su sva pitanja sretno riješena, sve opasnosti zauvijek otklonjene, svi putevi poravnati i otvoreni, i samo treba njima krenuti. A kad tamo, u životu nije ništa riješeno niti se lako rješava, niti ima izgleda na potpuno rješenje, nego je sve teško i zamršeno, skupo i vezano sa nesrazmjerno velikim rizikom; nigdje traga ni od Herakovih smjelih nada ni od tvojih velikih vidika. Muči se čovjek dovijeka a nikad nema ni ono što mu treba a kamoli ono što želi. A teorijama kao što su vaše zadovoljava samo vječnu ljudsku potrebu za igrom, laska svojoj sujeti, vara samo i sebe i druge. To je istina, bar kako se meni čini.

Milan je naglo otvorio vrata i ušao u zadimljenu sobu gde ga je čekao Ilija koji je sedeo za svojim radnim stolom, pušio cigaretu i udarao po svojoj pisaćoj mašini. Milan i Ilija su stari drugari iz srednje škole, proveli su prvu godinu u domu zajedno, a zatim su se razdvojili jer je Milan pao godinu a Ilija zbog slabih ocena nije primljen u dom. Razišli su se, Ilija je nastavio školovanje u Subotici, a Milan u Odžacima. Doživljaje iz prve godine često prepričaviali jedan drugome i sa osmehom na licu započinjali priču sa rečenicom "A sećaš se kada smo..." i završavali sa "Nismo ni bili svestni koliko nam je bilo dobro". Te prve godine počeli su da žive pravi život pun slasti i problema kojih bi se kasnije sećali kao lepe uspomene i lekcije. Sada, deset godina posle onog prvog septembra kada su se upoznali i dalje vole svoje prijateljstvo i često sednu da popričaju, ili odu negde da luduju.
Miki, kako ga je Ilija često zvao, je bacio svoju mokru jaknu na stolicu kraj kamina i dok je sedao u fotelju na sredini sobe odpočeo rezgovor:

- Ti i dalje pišeš kratke priče i neke svoje fantazije? Kad ćeš napisati onu knjigu o kojoj toliko često govoriš.
- Na koju knjigu misliš, onu prvu ili onu desetu o kojoj pričam.
- Mislim na bilo koju, imaš dobre ideje i verujem da bi tvoja knjiga bila bolja od 90 posto knjiga koje se danas pišu.
- Ne znam, nekako mi se delovi još nisu spojili. Mnogo je prepreka predamnom, nije to tako lagano kako ti misliš.
- Znam da nije lako ni malo, ali ti to možeš.
Ilija je zapalio cigaretu, ustao sa stolice da bi seo na fotelju pored Milana i nastavio:
- Strpi se Miki, tek mi je dvadeset i sedam godina. Ima vremena, napisaću knjigu. Moram da budem apsolutno spreman, a veruj mi, još uvek nisam spreman.
- Ma nikada nećeš biti spreman. Daj mi tu cigaretu, nisam duugo zapalio.
- Ima vremena, napisaću je. Ne nekada, nego uskoro.
- A o čemu to planiraš da pišeš, koju ćeš od mnogih ideja da baciš na papir.
- Mislim da će biti autobiografsko delo, o mojoj mladosti sa glavnom pričom o aferi sa učiteljicom. A imam o čemu da pišem, bilo bi interesantno, pogotovo učiteljica. Ne bi pisao samo gomilu događaja, već i o mladosti uopšteno, ljubavi, brigama, strasti i svašta još što je uz to fora.
- Zar ne misliš da bi bilo bolje da to napišeš kao drugu knjigu ili tamo neku. Koga zanima autobiografija nekog neproslavljenog pisca, a i samim tim što je autobiografsko opada mu književna vrednost.
- Ma ne zanima me koliki će biti tiraž. Želeo bih da napišem knjigu samo da bi učio pisanje i video kako to sve sa knjigom ide. Možda je i ne bi izdao.
Dok je Ilija ustao sa fotelje i krenuo ka zidu da priguši svetlost iz malih lampica koje su bile svuda po plafonu Milan je izduvao dim cigarete što je dalje mogao od sebe i povišenim glasom rekao:
- Ma lupaš gluposti.
Ilija se okrenuo i blago rekao:
- Ma manimo se pisanja, nego slušaj ovu melodiju. - uhvatio je daljinski sa stola i uključio muzičku liniju, krenula je klasična muzika.
- Šta je to?
- Drakulas Balad, neka madjarska klasična pesma. Čuo sam je na internet radiju i od tada se mučim da je nađem. Kupio sam album pre neki dan preko neta. Jedan deo mi je poznat, znam da neka naša ima taj deo u sebi, ali ne znam koja. Možda ti znaš.
Muzika je ispunila sobu, bila je živahna i zavodljiva. Sedeli su jedan kraj drugoga, uvlačili dim i pravili oblak iznad sebe. Milan je prepoznao onaj deo takođe, ali nije znao koja je naša pesma u pitanju. Pričali su dugo, smejali se i kao i uvek sećali se starih dana kada je sve bilo lepo. Kao kada su bili klinci i spavali jedan kod drugog do kasno u noć su rastegli priču. Samo ovaj put nisu spavali u istoj sobi, Milana je čekao posao, obaveze i porodica kući.
Sve je divno u ono vreme, sećamo se tih vremena, slatkih dogodovština i htli bi da se vratimo. Kada smo mladi kukamo o školi i kako želimo da budemo samostalni što pre, kada dođe ta toliko željena samostalnost vratili bi se u školu i kukamo o teškom životu i lošem poslu, a kada ostarimo jadikujemo o zdravlju ili shvatimo da smo se kasno setili da nam je uvek život lep.

Mada mi svi ništa ne znamo, neki ne znaju baš ništa, uopšteno, o ničemu nemaju pojma. Znao sam to od pre, a profesor matematike je jednu od svojih priča završio je rečenicom "Ne znamo ništa. Ali neki nisu ni svesni toga, ti ljudi su nagrabusili" i podsetio me na to. Edison je rekao da ne znamo ni milijarditi deo jednog procenta svega, a većina nas misli da smo napredni i da smo toliko toga otkrili. Ni najmaštovitije dete ne može da zamisli šta ćemo još da saznamo u budućnosti. Ne misle samo danas da smo pri vrhuncu napretka, oduvek se tako mislililo.
Nego, nisam planirao da vam govorim o tome, već o prijateljstvu, a najbolji način je da počnem sa citatom Oskara Vajlda koji glasi "Postoje dve vrste ljudi koji su fascinantni: Oni koji znaju baš sve i oni koji ne znaju apsolutno ništa". Premda sam vam gore već ukazao da nema čoveka koji zna sve (ili bar ja tako mislim), kadkad naiđemo na nekog ko zna ponešto iz nekog dela života. Sa takvom osobom bi dugo pričali, diskutovali i učili dosta toga. Ili, ako ima suprotno mišljenje od vas, upustićete se sa njim u debatu i onda ćete nešto naučiti. Neke bi samo slušali satima kako pričaju o nečemu u šta se razumeju. Naravno, samo ako zna da iznese to na dobar ili u najboljem slučaju očaravajući način.
Sada, dok sam mlad i okružuju me uglavnom moji vršnjaci, teško nailazim na te znalce. Većinom su stariji sa kojima se zateknem igrom slučaja u razgovoru o nečem ozbiljnom. Retko kada sa drugarima krene priča o komplikovanim stvarima, a i kada se to desi, to najčešće budu izlivi predrasuda i gluposti koje se završe sa šalom.
A one neznalice kroz život prolaze lagodno, pogotovo oni što su svesni da ne znaju i ne mare znanjem. Ti dokoničari ne razmišljaju odakle mi ovde, niti zašto smo ovde, zadovoljni su svojim životom i razmiščjaju samo kako šta će jesti sutra. Često poželim da sam takav. S njima je dobro u društvu kada je do zabave i uživanja. Oni vam neće gledati šta stoji iza šale i tražiti istinu koja se možda tamo krije. Sa tim meraklijama pijte, pevajte, družite se i zavljajte jer oni znaju kako se to radi na najbolji način. Pričajte sa njima o vremenu, ljudima i tračevima.