-MojeJe-

Doživeh, što se doživeti ne može.
Ama rekoše da nema ni gore ni dole,
Nešto.
Al ja videh Čambara Bla;
jer ne znate mu pravo ime:
Čambara Bla, Čambara Bla!
Sad se poeta skriva u seni
i ne misli on na te.
Ti si lažnjak!
Mali demokratski derivate,

Noć je bila kao sa filma, ona mračna sa svetlom negde u daljini, praćena lucidnom muzikom i tamnim obrisima ljudi ili nečeg drugog. Bahir se našao tamo gde netreba u pogrešno vreme. Šetao je parkom, poznatom po čudnovatim dešavanjima. Kruže glupave legende po narodu da u Izmir parku svakog trinaestog petka zle vile, džini i nespokojne duše prave karambol od nesrećnika koji tamo zalutaju. Ljudi izmišljaju blesave priče dok dokone sede, puše i piju kafu. Naravno, u parku se dešavaju tragedije bilo kojim danima, kad god to aveti požele. Poslednji napad, koji se desio na izmišljeni petak trinaesti zdesio se još u davnom osamnaestom veku.
Bahir je uvideo klupu u jednom zapačenom delu parka, pogledao je na sat i očima koje su navikle na mrak nakon dugo provedenog vremena u tami i ugledao da je ponoć već davno prošla. Vetar mu je zapljuskivao lice, a sitne kišne kapi bi mu upadale u oči čim bi malo više rasklopio kapke. Seo je na vlažnu, drvenu klupu na kojoj su buntovni klinc odvalili dve daske. Sa svih strana sustizali su ga nepoznati zvukovi što mogu da podsećaju samo na nešto loše. Glavu je zarobio između svojih kolena, previše je razmišljao, već je počeo da se trese i kao da čuje nekakvu psihodeličnu melodiju klatio se poput cveta na vetru. Razmišljajući samo apstraktno i o abstraktnom zašao je u trans i imao osećaj da može sebe da vidi kako sedi na toj osakaćenoj klupi. Hteo je da skoči impulsivo i da se prodere koliko god mu to glas dozvoli. Slušajući srce kako udara, tako jako da mu se činilo da celo telo pulsira, pokušavao je da odgovori sebi na sva svoja pitanja, ali bilo ih je previše i kao da su sva krenula odjednom kroz neka vrata, tako se zaglavila i počela da vrište pitajući svoje pitanje. " Ko sam? Kako ova ruka moja funkcioniše, ko su oni ljudi što ih viđam svaki dan? Pa vidi šta ja sve mogu sa mojim telom čoveče, ja mogu svašta da radim i to nikada do sada nisam uvideo. Ja sad ovde sedim dok tamo negde neki lik u Meksiku jede svoj previše ljuti čili i ne razmišlja on o meni, niti zna da ja razmišljam o njemu, i njegovom previše ljutom čiliju. Šta je sve ovo, a šta je to "ovo", a šta je tek "sve ovo", a šta je "šta", a "a"? " Najdublja filozofska pitanja su ga sada mučila, ali i najnepovezanije, naizgled nebulozne stvari i samo ljudima sličnim njemu shvatljive, misli.
Razmišljanjem možeš da se uzdižeš i usavršavaš, krenećeš na put da postaneš ravan sa bogovima. Put do pehara koji premda je beskonačno dugačak, mislima stižeš na dohvat ruke do trona koji nikada nećeš dohvatiti.
Upravo razmišljanjem Bahir je oterao sve vile, džine i nespokojne duše daleko od sebe. Bio je imun na njih. Ništa paranormalno i suludo nije uradio da ih otera, samo je razmišljao. Za razliku od mase koja iako shvata da tamo nema ništa, zbog prirode ljudske podsvesno i svestno veruju da tamo ima nešto, opako i crno. I vi čitaoče ako ste s početka priče pomislili da ću vam opisati nekakav događaj od kojeg nećete smeti da idete u mrak, prevarili ste se i baš kao i masa volite izmišljotine.
Bahir je naime otišao svojoj kući, pojeo pola kuhinje zbog mančiza i legao da spava.

Tekst je napisan nerado na zahtev profesorice srpskog jezika za između ostalog literarni konkurs "Škola bez bola". Jedvite jade sam ovo napisao totalno nemotivisan i neinspirisan, da bi još nakon pisanja potražio na netu opis konkursa i pročitao da treba predložiti neko svoje viđenje rešenja problema. A ja sam se toga striktno ograničavao.

Decu možete, ne po nekoj definiciji već tek tako, podeliti na nasilnike i one miroljubive. Već znate kakvi su oni nasilni, što iz raznih razloga maltretiraju onu nesnalažljivu mirnu decu, što šetaju ulicom i školskim dvorištem pognute glave, povučeni i nesigurni. Po govoru tela maleni teroristi biraju svoje žrtve, kao da imaju uroćeni instikt da prepoznaju slabije, oni nasrću na nedužne i posle prvog uspelog napada uskoro dolaze po još, sve češće i češće da zlostavljaju na raznolike načine. Njihova mašta ne završava na papiru, već na smišljanju smicalica i grozota, nekada nevinih, nekada kobnih. Zašto to, čemu to, mogao bih vam nabrajati razloga dvadeset redova.
Posle burnih događanja devedeseti takvo ponašanje naše omladine možda i nije tako neobjašnjivo. Proživeli smo previše nesrećnih događaja, mnogih se priča naslušalai, a ponekad i sami bili svedoci brutalnih događanja u našoj okolini. Idole koji su nekada stajali kao uzor, pravi muzičari, vrhunski sportisti i nekima uzvišeni intelektualci su zamenili sumljivi likovi sa ulice koji su jedan za drugim završavali pod zemljom i iza rešetaka. Ni njihov nestanak sa ulica nije učinio da se izbrišu iz misli dece, baš naprotiv, uzdizalisu ih i pravili od njih besmrtne legende.
Nasilje u školi je postala odskočna daska u život kriminala. Posrnulim sistemom vrednosti ta deca su postajala vrednovana i popularna kod vršnjaka, te su i ostali želeli da postanu kao oni. Poput virusa, ideja o životu van zakona i brzom novcu se širila u zelenim glavama. Još u prvim razredima osnovne škole javlja se nasilje, od pogrdnih imena i nevinih dečijih tuča pa do srednje škole kroz koju prolazi alkohol, droga pa i vatreno oružije. Pred očima nam se odvijaju odvratne scene. A kako da idemo mirno u školu kada znamo da se nesreće koje se pojavljuju na naslovnim stranama mogu desiti bilo kada, bilo gde.
Vesti nas iz dana u dan upozoravaju o tragičnim slučajevima ubistava i sakaćenja po školama. Škola, koja bi trebala da ostavi lepa sećanja, a ne ožiljke koje ćemo nositi duboko u sebi, postaje mesto kojega se bojimo. Petnaestoro ubijeno tamo, drug pretukao druga vamo, perspektivni sportista izboden nožem na smrt u mestu kojem ja živim.
Bojim se, više nego ikad!
Nisam stručnjak, i premda bi mogao da vam iz mašte i razmišljanja izvučem nekoliko predloga, ne znam dobro rešenje ovoga sve više prisutnog problema. Ja vas samo pokušavam upozoriti i skrenuti pažnju da bi preuzeli konkretne poteze ka rešavanju brige današnje i sutrašnje dece i roditelja.

Volim snove, ma kakvi bili, loši, dobri, uznemirujući, ljubavni, svi su dobro došli. Inspirišu me, daju mi mogućnost da zavirim u svoju najdublju podsvest i uvek su veoma zanimljivi i tajanstveni. Mnogi su pokušali da otkriju njihovu misteriju, mnogi to danas pokušavaju, i ma koliko se trudili i dalje nisu razjašnjeni. Što se mene tiče, neka ostanu neotkriveni. Ne bi bili interesantni kada bi znali šta oni ustvari jesu.
Dođu mi periodi kada sanjam svako veče, odnosno sećam se tih snova. Zatim oni utihnu neko vreme, ne mogu da se setim sna, ma koliko se trudio. Tako, pre nekoliko dana sam sanjao poslednji san iz od oko dve nedelje dugog perioda kada se sećam snova. Bio je krajnje čudan, uznemirujuć i bizaran.
Evo šta se zbilo u mojoj glavi te noći.
Bila je noć, sećam se, jako hladna i tamna. Ja sam sa kraja dvorišta moje kuće gledao bledo svetlo iz kokošinjca, stajao u mestu i drhtao od hladnoće. Odjednom, nađoh se se ispred kokošinjca, ušao sam unutra i zatekao kokoške kako mirno spavaju na polegnutim merdevinama. Htedoh da prebrojim jaja i onda zatekoh čudan prizor. Na gnezdu je bila gomila savršeno ćistih jaja, poispadala su okolo, nisu mogla sva da stanu u maleno gnezdo. Izađoh napolje i začuh meketanje koze iz svinjca kraj mene. Tamo je bila neka matora koza. Ne znam zašto, uvukoh je kod kokošaka, možda da ne bi bila sama. Tu se san malo pogubio, negde sam nešto radio i nakon nekog vremena vratio se u kokošinjac. Od stravičnosti prizora koji zatekoh unutra trebalo je da se se probudim, ali ne, san se nastavio. Naime, krv i perje je bilo na sve strane, kokoške su bile rasčerupane i sve do jedne mrtve i osakaćene na najodvratnije načine. Koza je nestala bez traga. Delovi kokošaka su bili razbacani po uglovima malene sobe, tamo glava, ovde noga. Sećam se otvorenih očiju tih kokošaka. Ona savršeno čista jaja su bila polupana. Žumance i belance se mešalo u slami. A u sredini ljigave smeše stajalo je jedno jaje, još uvek onako kakvo sam zatekao kada su bila na gomili, savršeno i čisto.
Ušao sam u onaj svinjac gde sam našao kozu i opet je zatekao tamo kako leži i dokono preživa sva krvava oko usta i po glavi. Ovog puta, dve mrtva tela koja nisu bila tamo kada sam prvi put tamo zašao visile su sa plafona. Dve mrtve koze. Jedna je bila lepa, tek stasala, a druga malena tek rođena. Ona starija je visila obešena o grede sa dvema crvenim špagama, jedna zavezana oko vrata a druga za rep tako da su joj leđa stajala horizontalno. Dok je ta visila bokom okrenuta prema meni, onu malenu sam gledao od nazad, obešenu na isti našin kao i prvu.
I tu se san prekinuo.
Setio sam se ovoga sna, sam se scene, zatim i celog sna, kada sam ujutro ušao u kokošinjac da pustim kokoške u dvorište. Kroz kičmu su mi prolazili žmarci dok sam se prisećao.
Danima sam prepričavao san drugovima, prva žrtva je bio moj buraz, samo je kratko odgovorio "Dobro, sad već počinješ da me uznemiravaš". Zatim sam drugu ispričao preko MSN-a. Slatko sam se nasmejao kada sam stigao do dela sa samo jednim jejetom, a koze nigde. Prekinuo me je i pitao "I šta, jaje je pojelo kozu?".
Pogledao sam i u sanovnik tumačenja. Ovako nekako je glasilo:
Jaja - puno sreće i blagostanja. Razbijena jaja - neimaština i nesreća.
Kokošinjac (pun) - blagostanje i mir. Prazan kokošinjac - nemiri i nesreće.
Koza - U zadnje vreme ste veoma naivni i lakoverni. Prevariće vas neko u koga verujete.
Pokušajte spojiti šta bi sve to trebalo da znači i dobićete isto što i ja. Zasada, niko me nije prešao i sve je u redu. Verujem da će tako i ostati.

Prvo, opisaću vam sebe u kratkim crtama. Što se tiče oblačenja, nemam stila, iako znam da se obučem jebački, ja u tome ne vidim smisla. Doduše vidim, znam zašto su nekima krpice vrlo važne, i sve ja to razumem. Ali ono što ti dobro obučeni žele postići, mene ne interesuje. Shvatam i one što se osećaju dobro kad se dobro obuku, nabace patike od deset hiljada i sve original na sebe. Meni, trošenje gomile novca zbog markirane robe pretstavlja bezvredno bacanje novca, koji se može mnogo pametnije iskoristiti. Ja oblačim robu najobičniju, u kojoj mi je ugodno, nije skupa i tu je da obavi posao (da me ugreje zimi i samo prekrije kada je toplo).
Moja kosa, sva čupava, sada već duža i pomalo neuredna je takva iz nekoliko razloga. Prvi je zato što želim barem jednom u životu da imam dugu kosu, da je pustim da naraste, nosim je tako neko vreme i onda ću je valjda ošišati. Drugi je zato što nemam dovoljno dobrog razloga zašto da je šišam. Razlozi zbog kojih likovi u školi i svuda okolo šišaju kosu redovno su meni, eto, banalni. Oni žele da budu šmekeri, takva kosa je sada trendy. Nekima duga kosa smeta, i održavenje im pretstavlja problem, i to je u redu. Ne i meni, meni ona ne smeta ni malo, nije mi teško održavati i volim je takvu kakva jeste.
Moj fizički izgled vam ne želim opisivati, jer zaista ne mogu da se hvalim somim sobom, a neću ni da kukakm o nekim manama (nije da mislim da ih imam). Ukratko ću vam reći da sam visok sto osamdeset, tećim sedamdeset pet kila i nemam nikakav deformitet.
E sad ono što me često iziritira je kada oni tupavi i maloumni ljudi, bolje obučeni i sa svakakvim sranjima na kosu misle da su bolji od mene.
Pokušavam da vam ne pričam o sistemu vrednosti koji je danas zastupljen kod nas, ali ne mogu izbeći tu temu. Kada biste nekoga pitali, šta im je prvo na sistemu vrednosti, pola njih bi ne bi ni znalo šta ste ih pitali, njima bi uglavnom bio izgled prvi, mada vam ne bi tako rekli rekli kada bi im pojasnili pojam sistema vrednosti. A veći deo one druge polovine bi vam naveo nešto što nije izgled, a ustvari jeste, pogotovo kada ne poznaju osobu. Ni neću dalje da vam pričam o tome, znate vi kako stoje stvari, a i zapetljao sam se malo.
Da nastavim sa temom. Prvo što uočimo kod neke osobe koju treba da upoznamo, ili ne upoznajemo jeste njegov izgled, njegovo držanje i kretanje. Maloumni ljudi ne sude po izgledu, a plitki ljudi sude pogrešno po izgledu. I ti plitki su oni koje sam naveo gore da me iritiraju. Doduše, ne obazirem se na njih toliko, bar pokušavam. Zamislite svet u kojem nema kolektivnog, masivnog stila. Gde je svako sam svoj poseban i jedni drugima ne sude po izgledu onako pogrešno. Možda takvo mesto i postoji tamo negde u svetu. Nisam puno putovao, vi mi javite ako ste tamo već bili.
Vidite, ja idem u tehničku školu, jednu glomaznu sa hiljadu i po đaka. Svi vi koji ste bili u tehničkoj školi znate koliko zatucane raje tamo ima. A vi malo alternativniji me i razumete (ne mislim da sam ja alternativan ili nešto tako slično što dobro zvuči, ja sam samo običan).
I ovaj tekst, kao i ostali slični ovome zvuči kao žalopojka nekog klinca sa dečačkim klasičnim problemima. Ja ću barem verovati da nije, a vi kako vam je volja.

Mati moja često odlazi u Nemačku da radi, bude tamo oko tri meseca, a dotle smo ja i brat sami kod kuće. Ja idem u školu, a brat koji je završi školu dangubi kod kuće. Igra World of Warcraft i ladi muda (da prostite). Mati je prvi put otišla u Nemačku kada sam imao četrnaest godina i možda zvuči grubo, ostavila nas same. Ne jadikujem, nije mi bilo teško. Brzo sam se prilagodio novonastaloj situaciji.
Sada se bližim osamnaestoj godini, punoletnost dolazi u avgustu i već sam se dobro uhodao u samostalni život. Ni malo mi nije teško, samo pomalo me muči jedna stvar. Dok je mati u Nemačkoj ja jedva, pa i nikako ne osećam da mi ona nedostaje. Možda sam zreliji, možda i bezosećajan, ne znam. Kada se ćujem sa majkom dok čuva tuđe dete daleko od kuće, kažem joj da je sve u redu, čak da meni kod kuće teče med i mleko. Samo zato što to voli da čuje ja joj kažem da mi jedino ona fali, ništa više. Lažem svaki put. Volim je, cenim i poštujem, ali mogu bez nje. Nemojte me pogrešno shvatiti, vi majke sveta. Ne razmišljam o tome da bih olako podneo njenu smrt, to bi me potreslo više nego išta. Želim da vam kaćem da dok znam da je tamo zdrava, meni ona ne fali. Ponekad me ta misao prestraši, razmišljam šta bi moglo da bude uzrok tome i uvek zaključim da su godine pripremanja pre nego što je otišla prvi put i sada već tri godine kako ide da radi napravile mene prerano samostalnog.
Ima tu i gomila dobrih stvari, mnogim mojim vršnjacima majka i dalje sprema krevete ujutro, masa njih ne znaja da napravi najobičniji pasulj, i što je najbitnija stvar koju sam ja prebrodio jeste oslanjanje na roditelje kada navale problemi. Novac dobijam od majke, ali već sutra da ostanem bez tih novaca, znao bi se snaći. Verovatno sada zvučim poput nekog klinca koji se tek okuražio i oseća se posve samostalan i moćan, valjda ćete me razumeti, nije o tome reč.