-MojeJe-

I dalje sputavan bolešću još jednom u nizu nisam otišao u školu. Sa crvenim nosem, praćen kašljanjem sam ležao u krevetu pokriven sa više slojeva pokrivača i gledao televiziju. Bar dok nije nestalo signala od kablovskog provajdera. Neko vreme sam gledao u taj plavi ekran, zatim ga u gasio i u savršenoj tišini počeo da razmišljam. O nečemu o čemu sam mnogo puta mislio.
Smisao života? Hmmm?
Definitivno, smisao života je biti srećan. Ništa subjektivno, ništa što je meni u životu najvažnije. To je univerzalni smisao života.
Do velike zablude dolašli smo ovako.
Sreću nalazimo u ostvarivanju nekih naših ciljeva. To može biti uspeh u karijeri, pobeda u utakmici, ocena, jedan nivo rešen na nekoj kompjuterskoj igrici, ubistvo. Sve! I onda mnogi smatraju neki svoj vrhovni, životni cilj da je smisao života. Možda je tako i lakše da mislimo. Možda je jednostavnije. Ali i jedan od dalaj-lama je rekao da je smisao života biti srećan. Vrunski cilj budizma? Naravno Nirvana, iliti "apsolutno blaženstvo". Mesto bez boli i patnji, gde je sreća jedina stvar koja nas okružuje. Deset božijih zapovesti? Saveti koji nam govore šta da ne radimo, u suprotnom bićemo nespokojni i nesrećni. Toliko o sreći...
A moć? Kažu da je moć lakoća ostvarivanja ciljeva. I tek tako, eto odgovora zašto nam je moć toliko važna. I onaj koji tvrdi da mu moć nije važna, taj ne voli život. Samo moramo pravilno da tumačimo moć. Nije to samo kontrola, novac, vlast, sila i sve ostalo što smo nekako stavili u korpu loših i nemoralnih stvari. Ja imam moć da sebi danas kupim dva hleba, pavlaku, paštetu i kečap. I to je moć! Možda deluje smešno, ali neko ni to ne može. Ti možda imaš moć da lako postigneš gol na utakmici. To je tvoj cilj, ti imaš moć i kada ga postigneš na nekoj velikoj utakmicu, na neverovatan način, tvojoj sreći nema kraja. I tako dalje, i tako dalje...
A novac? Naravno, novac i moć su usko povezani. Jednostavno ako imaš para ti ćeš lakše doći do ciljeva. Dakle, moćan si. A "Novcem se ne može kupiti sreća", ko god da ti je to rekao, debelo te slagao. Statistički podatak iz Amerike: 49% ljudi koji imaju prihode preko $100 000 su veoma srećni. Kad prihodi padnu između $75 000 i $100 000, broj veoma srećnih pada na 38%. A samo 24% onih koji imaju prihode ispod $30 000 su veoma srećni. Mnogi će možda reći "Ah, to je tako u Americi. Oni su glupav narod. Bla, bla, bla", ali verujte ti podatci su i kod nas takvi, samo sa manjim ciframa. Novac nije nemoralan i nije izvor sveg zla. Neću dalje o novcu, razvuklo bi se jako. Ali ono što želim da vam kažem je da nema ništa loše u ljubavi prema novcu. A srećni su i ljudi koji zarađuju po $2 dolara dnevno. A kako i zašto neću da objašnjavam jer bi pričao o relativnosti, a to je opširna tema za neki drugi esej.

Zato:
SMISAO ŽIVOTA <-----> SREĆA <-----> CILjEVI <-----> MOĆ <-----> NOVAC

Pa ovako... Nije me bilo od početka januara, od prošlog propalog posta. Zašto? I ja se pomalo pitam. Zadnjih mesec dana sam bio kilav i životario sam iz dana u dan. Jednostavno nisam radio ništa korisno. Govorio sam sebi "Ajd sutra ću napisati nekakav post" , "Ajd u ponedeljk ću napisati nekakav post" , "E vidi ovo je dobra ideja za post, napisaću to sutra". I sve tako u budućnosti, pa nikako da stigne. Onaj stav "od sutra", pa i sutra bude "od sutra".
A šta ima novo kod mene...?
Počela je škola, jednako kilavo kao i sve ostalo. Nije da joj se ne radujem, ali nekako vegetiram kad se nađem tamo. Promenio sam smenu, idem pre podne. Što bi u teoriji trebalo da bude dobro, ali ne uspeva baš najbolje. Telefon koji bi trebao da me budi, uporno pokušava da bude što tiši i da me ostavi u krevetu, tako da sam već jedno pet dana morao da izmišljam nemoguća opravdanja.
A zašto me mama ne budi? I to je novina. Otišla je da radi u Nemačku na tri meseca. Našla je preko interneta skoro savršen posao. Ovo joj nije prvi put da ide raditi preko grane. Svi dosadašnji poslovi su bili teški. Fizički, psihički, a i gazde su bile veoma teške. Sada, radi kod jedne žene što ima malenu ćerkicu od tri godine. Njen posao je da čuva malecku i održava kuću. Ta žena (Svetlana) koja je rođena tamo, naravno Srpkinja, radi tokom nedelje u nekom obližnjem gradu i samo je vikendom kući, a moja mama ostaje sa malenom sama u velioj kući sa bazenom i, što se mojoj mami pogotovo sviđa, sa internetom. Još je i malena od devet do četri u vrtiću... A cifra? Nije neka za Nemačku, ali je nama dosta. 500 evra. A evro raste, raste. Kao i cene, al' ja živim na selu.
Zašto sam danas odlučio da pišem? Rekao sam sebi "SADA ću napisati post, a sutra ću drugi!". A i osećam se odlično. Prehlađen sam već nedelju dana, polako sam se navikao na kašalj, temperature i slinav nos pa mi ni to ne smeta.
I još nešto. Ako pažljivo pogledate na vreme obljavljivanja posta, pogledate na kaledar i vidite da je utorak, shvatićete da ni danas nisam u školi. Ideja za pravdanje mi je ponestalo, a ne bi valjalo da razrednoj opet kažem da je kriv mobilni.
Imate neku ideju?