-MojeJe-

Osećam se više nego dobro. Ništa me ne boli, ništa mi ne smeta. Kao da sam neki oblačak koji lebdi sam na plavom nebu. Nemam briga, imam snove. Samo se smejem, svemu i svačemu. Nisam zaljubljen, bar ne u nekoga. Znam! Zaljubljen sam, u život.
Jesam romantična duša, znam to, tako mi i kažu. Ali ja ne osećam nekakav svetski bol, baš me briga što tamo neki ružni političari kuju zavere, baš me briga za ratove, sami su ih tražili. Ekonomska kriza? Ma nabaviću nekakve kokoške, pa će mi nositi jaja, imaću za hleb i super. Ma meni je lepo!
Sad mi niko ništa ne može. Hajde pokušaj da me iznerviraš, pa da se malo smejem i da te ignorišem.
Sad bi da sam negde tamo daleko. Sa nekim, samo da ćutimo, posmatramo horizont i slušamo tišinu. Sanjam o jednoj osobi već duže vreme. Al' postoji jedan mali problem, slatka muka. Ja ne znam ko je ta misteriozna osoba.
Znate, teško je pisati kada si spokojan. Barem je meni tako. Nemam inspiracije. A znate i vi da nije zanimljivo čitati nešto tako banalno i veselo. Lako je saosećati se sa nečijom mukom, onda nam je taj neko zanimljiv. Zašto toliko volimo jadikovanja? A radovati se nečijem uspehu, e to je već pravo prijateljstvo.
Vidite, ja sam tinejdžer. Imam emotivne padove i uspone. E pa sad sam na vrhuncu uspona. Kao neka malena Nirvana... Eh kad bi ovako zauvek ostalo. Piram se šta će me oneraspoložiti...
Teško je komentarisati ushićenost i sreću? Ha?

Ponešen okolinom sam odlučio da napravim kratak osvrt na minulu godinu. Biće upamćena po mnogo čemu, uglavnom dobrom, a lošm se sada smejem pa je i to dobro (tragedija + vreme = komedija). Pa da počnemo...
Početkom godine, tamo u januaru sam još mislio da ću da budem programer, web dizajner ili tako nešto. Učio sam one HTML, CSS, Javu, Pascal, C# i to svašta nešto. Kako su meseci odmicali sve više sam počeo da zamišljam sebe kako ceo život provodim ispred računara i programiram tamo neke lude programe. Tako sam sve više bio svestan da to nije za mene. Ja sam impulsivna osoba kojoj treba neka egzotičnija profesija, nikako ne programer. I tako ja zaboravih na programiranje. Jedino što me još veže je s tim je dva časa teorije i dva časa prakse nedeljno u školi.
Takođe početkom godine, u januaru, možda mi je život zašao u sudbonosnu krivinu kada sam promenio školu. Prešao sam iz Sombora u Suboticu, doduše isti smer (elektrotehničar računara), ali morao sam zbog putovanja da se prebacim. Zapravo, zašto sam prešao je jedna duga priča koja vas ne zanima.
Novi razred u Subotici je ipak bio nešto posebno. Tu se više učilo i mnogo više se tražilo od učenika. Prosek razreda je bio za ocenu veći od onog u Somboru. U početku sam mislio da sam upao u gomilu štrebera. Ne kažem da ih nema, ali uglavnom su svi vrlo dobri momci, da momci jer ima samo dve devojke u razredu. To celo polugodište sam bio jako miran, povukao sam svoje pubertetske rogove, možda zato što je nova razredna genijala i vrlo dobra osoba, a ostali profesori su ljudi za razliku od onih tmurnih robota u Somboru. Ili me je jednostavno prošao taj period buntovnika bez razloga i večitog borca za pravdu.
Zaboravio sam Sombor i sve što me veže za njega, samo mi je bilo žao drugara koje napuštam. Po drugi put u životu sam menjao školu i napustio drugare. Prvi put se desio u trećem razredu osnovne. Mogu vam reći da to i nije tako strašno i traumatično.
U Subotici sam ubrzo pronašao biblioteku i tad sam počeo da čitam malo više selektivno, a ne šta god mi padne pod ruke.
Zavrsila se druga godina srednje škole, prosek 3.60, što je dobro kad se uzme u obzir da sam na polugoištu imao jedinicu iz srpskog i iz matematike. Iz srpskog sam iz inata imao pet jedinica, ko joj jebe mater, sa budalama se ne vredi prepirati. Garant vam izgleda to glupo, ali kad bi znali celu priču bilo bi vam jasno.
I počelo je, po meni, najlepše doba godine - leto. Vreme kada ja pustim mozak na pašu i prosto uživam banalnim stvarima. Leto je zaista bilo za pamćenje, kad budu rekli leto '08 -uvek će izazvati pozitivne emocije u meni. Bio sam na volonterskom kampu na kojem se svako veče pilo. Mogli su ga nazvati "Alko-kamp". Svašta nešto se probavalo to leto. Visio sam na bazenu skoro svaki dan, noći provodio u parku sa drzuštvom. Bežali smo i od policije jednom, ne pitajte zašto.
Jedno veče sedeli smo ispred kafića i pili. Ja, malo pripit, pokupio motor ispred teretane koja je bila kraj kafića i vozio se po selu. Motor je pripadao jednom cigi kojeg sam jedva poznavao. Kad mi je vožnja dosadila, vratio sam se, da bi tamo zatekao ovo: drugarima je sve to bilo smešno i nisu rekli cigi da sam ja uzeo motor. Cigo je otišao ravno u policijsku stanicu i prijavio krađu. Koliko mi je bilo smešno, toliko mi je bilo neugodno. Na kraju sam otišao sa cigom do stanice, objasnio šta se desilo i častio cigu pićem.
Septembar, počela škola i ja se smirio. Rešio sam da ove godine prođem odlično u školi jer znam da mogu ako hoću. Tokom prvog polugodišta prijateljstva u Subotici su se učvrstila i stvorio se krug drugara koje sada mogu nazvati moje društvo.
Prosek: 4.10 , iz srpskog četiri petice. Do kraja će bude odličan...
Bila si sretna 2008. Sad zbogom...

Sinoć, u sitne sate, negde oko dva, sedeo sam u fotelji i čitao knjigu. Izmislio sam genijalan sistem da se ugrejem na brzinu: sednem u fotelju, prekrijem sebe i radijator koji je ispred mene ćebetom i onda sav onaj topli vazduh koji bi se dizao prema plafonu kulja ispod ćebeta i izbija okolo, a meni bude baš fino. Odma da napomenem: Ne pokušavajte ovo kod kuće!
Odjednom začuše se ulazna vrata kuće, neko je ušao, u dva sata poslepodnoći, kobi to mogao biti... Pa moj mačak naravno, pametnica otvori sam vrata i uđe. Zatim je otvorio vrata i od moje sobe i ušao sav veseo i razdragan. Skočio mi je u krilo i počeo da trlja svoju malu glavu u moju bradu. Preo je ko blesav. Ja sam se smejao i čudio se. Obično nije mazan, bar ne tako svojevoljno. Kako stari, sve manje se mazi. Ali sinoć, skroz je poblesavio.
Knjiga mi je bila u ruci, a on mi je ležao na grudima. Smirio se malo, ležao, knjavao i onda ugledao moj prst koji viri ispod knjige i vrpolji se. Počeo je da ga udara i gricka, a onda odjednom nežno stavi šape na moje lice i poče opet da se mazi.
Nakon desetak zajebavanja mi je dosadio pa sam ga bacio na krevet. I onda šta? Počeo mali Sari da se liže (Da razjasnim to ime "Sari": kad sam ga dobio, mislio sam da je maca pa se zvao Sara. Nakon tri meseca sam ukapirao da je ipak mačak, koji se odaziva na ime Sara. Bilo je kasno za promenu, pa je postao Sar), i to gde da se liže? Pa tamo dole.
Ništa neobično, ali sam onda shvatio zašto je bio tako veseo...

Svi želimo da pripadamo nekakvoj grupi, da se uklopimo i nađemo svoje mesto pod suncem. Uglavnom to činimo tako što jednostavno tragamo za sličnim nama i upadamo u njihov život. Vrlo retko stvaramo svet oko sebe i privlačimo ljude sebi. Odakle ta tolika potreba de se uklopimo negde i budemo deo nečega?
Hteli mi to ili ne i koliko god nekada poricali, mi smo deo neke celine. Svesno ili nesvesno. Svi znamo onaj osećaj kada smo u dobrom drustvu koje nas razume i na primer slusa istu muziku pa mozemo da pricamo o tome (ili onome). Mozemo i da pricamo o religiji, vecina nas pripada toj misticnoj, apstraktnoj i pomalo čudnoj pojavi. Navijamo za razne sportske klubove i nacije, pa kada pobedi onaj naš odjednom smo, barem na kratko, bolji od onih porazenih. Ne samo u tom sportu, nego smo moćniji i bolji uopšte.
Da, želimo da pripadamo nekom plemenu, ali većina od pripadanja još više voli da vodi to pleme. A koji uspevaju u tome su oni što stvaraju svoj svet oko sebe, harizmatični govornici, moćnici ili samo talentovani klinci...
Znamo odprilike šta je svesno a šta podsvesno. Čitao sam jedan članak davno i u jednom paragrafu je to ovako definisano:

Naša podsvest je poput računara, mnogo složenija od onog što čovek može da napravi. A ko ga programira? Naš svesni um. Ukoliko izostane svesno biranje neke filozofije života, ukoliko racionalno ne razmislimo o svojim stavovima prepusticemo se moći ideja za koje ni ne znamo da smo ih prihatili. Na jedan ili drugi način vaš kompjuter vam daje izlazne podatke u obliku osećanja koja osvetljavaju stvari oko vas, procenjujući ih u skladu sa vašim vrednostima.

Odatle i potreba da se obrazujemo i izučavamo filozofiju, kako bi sami napravili svoj sistem vrednosti i gledali na svet oko sebe svojim očima. Ako ne, postaćemo deo ovog jadnog stada sa posrnulim pastirima, kukaćemo i žalićemo se na sistem ne svesni da smo i sami deo istog, a jadikovanje nije rešenje.
Ne treba nam puno da bi se bar malo uzdigli. Većina ne zna kako je posmatrati sa podsmehom srpske fanatike koji su tako česta pojava u mojoj okolini. To je moj način preživljavanja. A koji je vaš. . .?

Danas sam šetajući ulicom naišao na neka dva papira koji su ležali u travi kraj puta. Ne znam zašto, ali ja sam ih pokupio, pročitao par redova, kad tamo nešto veoma zanimljivo. Neki pisac, naučnik ili obični građanin je napisao nešto. Ne bih vam znao reći šta je to tačno a još manje znam ko je to napisao, ali bih vam mogao ispričati šta je taj neko hteo da kaže. Na ta dva prljava papira pisalo je nešto ovako...
Ne želim da ljude delim, niti da ih svrstavam u kategorije ali vrlo je interesantno gledati na našu populaciju iz ove perspektive. Doduše to nije neka perspektiva, nikako nije ni filozofiranje, ta bi se možda moglo svrstati u jedan opširan vic. Nisam književnik pa se neću upuštati u kategorizaciju moga malog "dela". Nego da se ja vratim mojoj "perspektivi".
Na ovome našem funky (ne znam šta znači ova reč tačno, ali osećam da joj je ovde mesto) svetu ima raznih ljudi. Naravno nisam vam rekao ništa novo, jel tako? A sve te razne ja gledam ovako nekako: Ima onih koji su glupavi i ima onih koji su pametni. One u sredini možemo da svrstamo u zbunjene. A ima i onih informisanih i onih neinformisanih. One u sredini ćemo svrstati u dezinormisane. Ove dve "podele" se mogu kombinovati pa će malo zvučati preterano kada kažem da ima informisanih glupaka, neinformisanih glupaka kao i dezinformisanih glupaka. Isto tako ima i informisanih a intaligentnih, neinformisanih a intaligentnih i naravno dezinformisanih a intaligentnih. E sada sam vas možda pomalo zbunio, nema veze, sad ću vam ja to polako natanane objasniti.
Krenućemo od onih glupaka, oni nisu baš zanimljivi pa ćemo njih odmah rešiti, a one pametne (intaligentne) ostaviti za za kraj. Glupavi ljudi su jednostavno glupavi, rođeni su tako i takvi će ostati. Neki tamo naučnjaci su izmislili nešto što se zove koeficijent inteligencije i neke tamo testove koji određuju koliki vam je taj KI (da ne bi rekao IQ). Recimo da su oni u pravu i da su oni ispod 80 totalni idioti. Nisam proučavao tu materiju i neću se vezivati za nju, ali mislim da se ta vaša ocena pameti ne može puno pomeriti osim ako ste još klinac pa vam se vijuge tek razvijaju ili ste zakoračili u pedesete, šezdesete pa vam vijuge lape. Nisam naučnik, niti sam sklon nauci. Stoga bežim od tih brojki i nastavljam po svome.
Informisani a glupavi su uglavnom oni koji imaju dobru memoriju. Takvi su primeri retki, možemo naići na njih u školi (npr.) i tamo ih zovu štreberi. Sećam se scene kada su takvi učili neko obimnije gradivo kao pesmicu. Trkeljali bi, trkeljali i onda uzeli poveći dah i nastavili. Profesor bi ih nešto pitao, da nešto logički povežu ili daju primer iz života a oni bi zapeli, složili blagoteleći pogled i govorili ammm, hmmmm, paaa, mmmmm. Onda bi pokušali da krenu ispočetka ili da idu dalje. Međutim ne smemo da klasifukujemo ove kao štrebere jer po definiciju štreberi su oni koji sve naučeno i zaborave. U ovoj vrsti ima i onih koji su sveznalice, a ustvari su glupavi. Oni veruju svemu šta pročitaju, veruju medijima i svemu što im se servira. Biće uglavnom religiozni, politički neaktivni ali verni nekoj stranci, slušaće muziku onu koja je popularna kao što će se i sve raditi po trendu. Naravno ovaj deo populacije ima veliku sreću da bude srećan u svom srećnom životu.
Prećićemo sada na one neinformisane a glupave. Njihov mozak je jednostavno prazan. Rekli smo sve i sada idemo dalje.
Glupavi a dezinformisani su veoma slični onima informisanim. Ovi se mogu naći u velikom broju po nekim zaostalim zemljama gde su mediji u rukama države, crkve, tajkuna i ostalih sranja. Tu one pojedince koji pokušaju da načine promenu proglašavaju za revolucionare, odpadke, ludake itd. Čist primer ovome sistemu je komunizam i komunistička propaganda. (ni u zapadnim državama nije bolja situacija, samo što tamo sve dolazi prekriveno sa smajlijima i lepšem sutra, dok ze zavere kuju u mračnim sobama sa oblakom dima. pfff...) Ovakvi ljudi najčešće završavaju na fizičkim poslovima i proću kroz život zbunjeni i ograničeni.
E došli su na red i oni pametni. Zanimljiva grupa...
Naravno krećemo od onih informisanih. Takvi su zdrave prirode samo ako im najveća ljubav nije moć , a te je teško naći. Ovako kovane persone završavaju kao političari, oni skontaju kako svet funkcioniše, zatvore oči pred moralom i postaju moćnici. A oni koji razmišljalju više lokalno i idu kraćim putem oblikuju se u mafijaše, mada nema neke velike razlike između mafijaša i političara. Ili su i jedno i drugo, ili su usko povezani u svome poslovanju. Lako ćemo zaključiti da ova vrsta okreće ovu planetu. Ima i jedan omanji procenat iz ove grupe, koji su moralno ispravni, jednostavno ih zabole za moć i sve što ide uz nju. Takav je možda bio Če (onaj legendarni, a sa istorijskim nisam upoznat), ali on se malo zaneo svojim romantičarskim duhom.
Neinformisani nisu imali tu sreću da se obrazuju i steknu neko znanje. Ova vrsta je veoma ugrožena, jer u današnje vreme je lako doći do informacija i oni koji imaju nešto u svojoj glavi će tragati za istinom i znanjem. Nisam nailazio na ovakve mnogo puta, pa ne mogu puno o njima.
E sad ona najgora i najopasnija vrsta, podvrsta, grupa, kategorija ili šta već, svejedno... Dezinformisani... Ovi su uglavnom puni znanja, pametni, a najzajebani su kada uz sve to znaju i lepo da pričaju. Veliki govornici sa svojim zajebanim račenicama i velikim rečima koji znaju odgovor na svako pitanje, ali po nekoj pogrešnoj teoriji. Sveštenici... Sjebala ih tradicija i običaji. Ufff takvi su maksimalno zajebani, sa njima se ne vredi raspravljati. Trebaš da budeš baš veliko mudo da bi se sa njima prepirao. Na sve će ti dati "logičan" i neosporiv odgovor. Još uvek imaju veliku potporu naroda i proći će godina i godina dok njihova moć ne počne opadati. Mada kad smo već zakoračili u religiju, moram da napomenem da nemam apsolutno ništa protiv nje. Ona jednostavno mora da postoji, da onima kojima to treba pruži: objašnjenje, smisao, naravno ono duhovno bez čega čovek ne može i što je najvažnije onu moralnu osnovu bez koje svet ne može. Kapitalistički ateizam je čist primer da bez religije ne ide.
Eto to je ukratko bilo neko moje viđenje sveta iz ove perspektive. Samo još da pojasnim sta sam odprilike mislio pod informisani: to su oni koji poseduju znanje, koji su spoznali istinu i skontali sistem.